Šamari koji bride

Danas sa Holandijom, u četvrtak za deveto ili 11. mesto i za srpske vaterpoliste će Evropsko prvenstvo biti završeno, dva dana pre zvaničnog kraja. Dan za plasman u vrhu je subota, ali u tom vrhu neće biti Srbije. Ni blizu, tačnije biće daleko koliko nikad u istoriji nije bila. Od raspada SFRJ očajno je bilo na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. sa osmim mestom i sedmom pozicijom na Svetskom prvenstvu u Barseloni.

Narednih dana biće Savić i kompanija na meti kritika. Opravdano, jer minuli rad i vrhunski rezultati ne daju pravo da se u dve najvažnije utakmice odigra kvalitetno ukupno četiri minuta i to poslednja protiv Francuske. Nećemo da gubimo vreme na Izrael i Sloveniju, nižerazredne sastave čak i za našu Superligu. Druga je stvar što će u tim kritikama prednjačiti botovi, forsiraće se sudbina Partizanove škole, pominjati sve i svašta često bez pokrića, ali vreme neuspeha mora i to da trpi.

Budimpešta, Strazbur i Split su nas spustili na zemlju. Koliko god to zvučalo frazeološki, demagoški, možda i nije loše. Jer, rastrzani između ambicija i realnog stanja srpski vaterpolisti su se potpuno pogubili. Ostali bez ideje, sistema, odbrane, napada ali najviše bez odlučnosti da iskrvare za pobedu. Istina ta odlučnost je bila nekako prisutna protiv Francuza, ali samo zato jer je rival bio svestan da se ne pita puno. Da se pita onoliko koliko mu i ovakva Srbija daje. Nažalost dala mu je toliko da je Mandićev komentar dat medijima LEN sve rekao:

– Samo jedna rečenica, najteži dan u istoriji srpskog vaterpola.

Pogledajmo i neki presek stvari koji su doprineli ovakvom rezultatu. Bez želja da budemo stopostotno tačni, ali je jasno da po dolasku u Beograd mora da se dobro vidi gde je Srbija sada. Rekosmo, daleko od vrha ali pametan ne pravi greške dva puta. Splitska sramota će proći napornim radom, ali teško da će se zaboraviti.

Lako je biti general ali sve stvari dobro analizirati, uvideti greške, tražiti način za njihov ispravak i ići dalje.