Živeli!

Lopta je bačena! I dobro protresla koš protivničkog tima. Razmrdala i probudila one uspavane, mrgudne, pesimistične, razočarane... Jer, samo jedna lopta može da uradi ono što nikome drugom ne ide od ruke, ni psihoterapeutima, prijateljima, a čak ni novcu... Jedna dobra „trojka” može da oraspoloži, ozdravi,  ujedini naciju, vrati dobar navijački duh pred male ekrane, učini da se ponovo dobro osećamo, da nam se uzavrela krv sjuri niz vene... Da ponovo, u društvu prijatelja, skačemo iz fotelja, da bodrimo, da budemo ponosni... Da, bar za trenutak, zaboravimo na energetsku krizu i sušnu godinu... Dobar sport, nacionalni, dobra igra, lek je i za dušu i za društvo. A naši košarkaši to umeju! Da nas kompletno zaleče.

Još kada čujemo iskreno bodrenje, komentarisanje s puno emocija, strasti i iskrenosti, pre svega, sportskog komentatora u duši Slobodana Šarenca, dovoljno je da i mi, koji možda ne spadamo u grupu onih redovnih sportskih fanova, to i postanemo. Jer ko može odoleti pokliku – Idemooo! Kada to čujemo, ostavljamo sve kućne obaveze i kao hipnotisani, bar na trenutak, zasednemo kraj naših televizora i gledamo jedno dobro zakucavanje. Očigledno je da se Slobodan Šarenac najbolje oseća u svom prirodnom okruženju, na parketu... kada je najinspirativniji i kada daje najbolje od sebe. Koliko god vešt bio i u drugim emisijama kao voditelj, njegov povratak u komentatorsku kabinu pravo je slavlje... Definitivno je pokazao da mu je tu mesto i da je tu svoj na svom... Košarka se mnogo bolje gleda, razume i voli uz Šarenčeve iskrene poklike!

Još kada se ta euforična atmosfera upotpuni s čašicom, dve, doživljaj je kompletan. I neka, neka bude veselo! Dosta smo se nagledali nekih drugih teških, mučnih i bolnih sadržaja. Uz koju čašicu lakše se živi... Pa ne bi tek tako dragulji naše narodne muzike bili upravo posvećeni kafani, vinu, dertu... Praznik vinu, čak i ako ga ne možemo priuštiti, dobro dođe. Pijemo ga bar očima. Još kada se njime opijamo u višesatnom televizijskom prenosu, sve brige izgledaju premostivo. Zašto bismo gledali već potrošene i predvidive „Zadrugare” i „srpske Kardašijanove”, kada je mnogo zabavnije i veselije bilo na vinskom sajmu. I ako je! Napokon neki opušteniji TV program.... Pun osmeha, dobrog raspoloženja. Svečarskog duha.... Baš kako priliči pravim srpskim domaćinima. Posle mnogo vremena, osim u sportskim halama i na stadionima, mogli smo videti ujedinjene božanskim napitkom, dobro raspoložene na jednom mestu, ljude iz čitave bivše Jugoslavije. Tada nema granica... Ni geopolitičkih, ni ljudskih...  Kada se vino umeša, nema tenzija, napetosti, mržnje, rivalstva, osvetništva.  Jer, čaša slatkog zavodljivog napitka sve rešava, kada i politika to ne može. „Vinska vizija Otvorenog Balkana” otvorila je neke nove vizije, dala mogućnost da pijemo komšijsko vino, da proširimo vidike, da ne budemo uvek tako uštogljeni, da gledamo pravi TV prenos i da shvatimo da je čovek samo čovek... I da ne mora uvek sve po protokolu. Živeli u to ime!