Kosovo i prajd

Na političkoj sceni Srbije postoje tri pozicije u vezi sa odnosom prema KiM. Prvu čine one stranke i pojedinci koje smatraju da postojeći konflikt ne bi trebalo odmrzavati i ni po koju cenu odustajati od teritorijalne celovitosti južne srpske pokrajine. Oni se uzdaju da Rusija i Kina mogu da obezbede poštovanje Rezolucije UN 1244 uprkos priznanju Kosova od strane većine zapadnih zemalja.

Centralnu poziciju, koju zagovara sadašnja vlast, određuju dva principa. Prvi je da pitanje KiM treba da reši sadašnja generacija političara ne ostavljajući ga potomstvu i drugi da rešenje mora biti kompromisno. Ne precizira se šta bi bila mera kompromisa niti se, što je i logično, javno izlazi sa konkretnim kompromisnim rešenjima dok se ne pokaže volja ostalih aktera za kompromisom.

Najzad, treću poziciju čine oni koji smatraju da je Kosovo davno izgubljeno i da jednostavno treba formalno priznati tu realnost kako bi se Srbija okrenula važnijim pitanjima među kojima je i priključenje EU.

Naravno u okviru i između ovih pozicija postoji mnoštvo mešetara koji problem KiM koriste u dnevnopolitičke svrhe i koji mute vodu u kakvoj najbolje plivaju.

Problem prve pozicije je što se ona može ostvariti jedino ratom. Za takav rat Srbija nema niti resursa, niti postoji volja stanovništva da takav rat podrži. To je naravno jasno i onima koji to rešenje zagovaraju i zato ga, na ovaj ili onaj način, vezuju za budućnost i promenu geostrateških odnosa snaga u kojem bi (odnosu) Balkan, ili bar deo Balkana na kojem žive Srbi, ušao u rusku sferu uticaja. Rat u Ukrajini, međutim, pokazao je nerealnost takve pozicije.

Kao što nema volje da se vodi rat, još je manje volje da se Srbija dobrovoljno odrekne Kosova. Glavni problem ove pozicije je, dakle, što nema podršku stanovništva i što čak i gro onih koji su pre desetak ili dvadeset godina bili spremni da, makar i prećutno, podrže ovo „racionalno” rešenje u ima bolje EU budućnosti sada na njega ne pristaju.

Centralnu poziciju zauzima vladajuća partija koja pokušava da ojača i proširi broj stranaka koje bi, predstavljajući konstruktivnu opoziciju, činile dominantan blok koji bi ojačao poziciju Srbije u pritisku na Prištinu i međunarodne pregovarače da se pristupi traganju za kompromisnim rešenjem.  Problem sa kojim se suočava ova pozicija je trenutno beskompromisan stav Prištine, zatim neprijatelji Srbije na Zapadu, kao i „prijatelji” Srbije u Rusiji. Što je najvažnije, vreme ne ide naruku ovoj poziciji. Frustracija uvek podstiče bilo defetizam bilo bes, a to su osećanja na koja računaju zagovornici dva alternativna rešenja. Upravo iz tog razloga neophodno je da vlast ojača svoju poziciju stvarajući novi „narodni front”.

Deluje da su po sličnoj liniji stranke i pojedinci podeljeni i po pitanju održavanja Juroprajda. Zagovornici porodičnih vrednosti, navodno, su isti oni koji imaju beskompromisan stav prema Kosovu i Metohiji. Oni, pak, koji se zalažu za priznanje nezavisnosti Kosova žele da se prikažu i kao zagovornici zaštite ljudskih prava. Međutim, s obzirom na to da nije reč o istim dimenzijama postoje značajna odstupanja tako da se ti podskupovi ne poklapaju u potpunosti.

Radi se o dva različita pitanja kojima je zajedničko to što su oba identitetskog karaktera. A takva pitanja nije moguće rešiti prostom računicom, niti se mogu predstaviti matematičkim modelima. U stvari nemoguće je dati tačne i precizne odgovore na bilo koje identitetsko pitanje. Država od koje se očekuje racionalno postupanje se našla između čekića i nakovnja. S jedne strane, neophodno je obezbediti poštovanje ljudskih prava, a sa druge strane, potrebno je obezbediti bezbednost građanima.

Način da se tako nešto postigne je uspešno kanalisanje bunta većine i sprečavanje prelivanja besa mnoštva u stihijno nasilje. Jedina institucija koja tako nešto može da obezbedi nije ni vlada, ni bilo koja stranka već isključivo SPC. Svima onima koji se danas bacaju kamenom na SPC biće oprošteno jer ne znaju šta čine.

Biće oprošteno, nema sumnje i izvesnoj Biljani Srbljanović koja je optužila patrijarha SPC da je stao na čelo ološa koji sprovodi zlo ili još gore od toga. Snažno i sa stavom, pa makar bilo i glupo baš kao što dolikuje angažovanom intelektualcu ona je sručila čitav niz uvreda i pogrda kakav nijedna osoba, pa bilo patrijarh ili okoreli kriminalac, ne zaslužuje.  Jedino oko čega se ova pravednica dvoji je da li je posrnuli patrijarh tek sada pokazao pravo lice koje je do sada krio, ili je nečim strašnim ucenjen. Nema treće! „Pod mač, bato”, što bi rekao jedan poslenik javne reči sličnog mentalnog sklopa.

Ne znam zašto je toliko teško da se razume da ljudi imaju različita uverenja i da su deo različitih pokreta i organizacija koji neguju različita uverenja. Zašto je teško da se razume da je tako bilo kroz čitavu povest ljudskog roda i da su se kroz sukobe tradicije i novoga, čas skokovito čas postupno, razvijala ljudska društva. Jedino što je bitno jeste da te razlike ne ishode u nasilju i krvi. Tome služe pastiri.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu