Amerika nema dovoljno gasa za Evropu

VAŠINGTON – Povodom evropske energetske krize bez presedana razgovarali smo s američkim Srbinom Brankom Terzićem, međunarodno poznatim energetskim stručnjakom i konsultantom. Terzić je decenijama radio na najvišim nivoima američkog energetskog establišmenta kao komesar predsedničkog savetodavnog tela – Američkog nacionalnog saveta za naftu; bio je predsedavajući Evropske ekonomske komisije (UNECE), komiteta stručnjaka za proizvodnju električne energije i viši saradnik u Globalnom energetskom centru „Atlantski savet”. Terzić je čest sagovornik i komentator o energetskim pitanjima na TV mrežama Si-En-En internešenel, Foks njuz, En-Bi-Si, Sputnjik i drugim međunarodnim medijima.

Evropska unija je odredila da Srbija više ne može da uvozi rusku naftu preko cevovoda pod nadzorom unije. Koje su opcije Beograda za uvoz nafte i gasa i kako će se to odraziti na građane Srbije?

Rafinerija u Pančevu je u prošlosti snabdevana sirovom naftom iz raznih zemalja. Srbija je odnedavno povećala kupovinu nafte i gasa iz Rusije zbog povoljnih cena. Dok traje embargo EU Rusiji Srbija će za sirovu naftu plaćati višu od „tržišne” cene.

Direktive EU bazirane su tako da kupcima energenata (nafta, gas i električna energija) daju izbor dobavljača kroz „otvoreni pristup” (poznat kao pristup treće strane) svim naftnim i gasnim cevovodima i sistemima električne transmisije. Srbija se ugovorom obavezala tim energetskim direktivama i principu „otvorenog pristupa”. Evropska unija je u konfliktu s tim principom.

Kako vidite sukob Rusije i Zapada i uticaj tog sukoba na dalji razvoj energetske krize?

Sukob Ukrajine (koju podržava NATO) i Rusije nije direktno povezan sa snabdevanjem energijom i cenama energenata. Mada su Rusija i Ukrajina imale znatne razlike u pogledu tranzitnih tarifa i cene prirodnog gasa, ti faktori nisu bili glavni razlozi za oružani konflikt.

Rat između Ukrajine i Rusije je sukob između dva suprotna gledišta kad je reč o ulozi Rusije u postkomunističkoj Evropi. S jedne strane imamo stav ruskog predsednika Vladimira Putina da je kolaps Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta bio istorijska tragedija koja mora biti ispravljena. Gledište na Zapadu, posebno među zemljama bivšeg Varšavskog saveza, jeste da je dezintegracija Sovjetskog Saveza oslobodila zemlje istočne i centralne Evrope od sovjetske okupacije i nametnute komunističke uprave. Te zemlje su verovale i da bi trebalo da uđu u NATO da bi sprečile bilo kakve dalje pokušaje njihove reintegracije u rusku sferu interesa.

Energetska kriza prirodnog gasa u Evropi i globalne cene nafte su rezultati epidemije kovida 19, predstojeće globalne recesije i kineskog faktora u ukrajinsko-ruskom konfliktu.

Amerika i Evropa sada plasiraju svoje energente, svoj gas i razvijaju strukturu za prijem gasa. Da li to znači kraj energetske „ljubavi” između Rusije i Evrope?

Prodaja tečnog prirodnog gasa Evropi nije jedan od glavnih faktora američke spoljne politike demokratske stranke predsednika Bajdena. Imamo brojne političare iz Bajdenove stranke koji bi voleli da se prekine proizvodnja prirodnog gasa u Americi zbog efekta staklene bašte. Neki gradovi u SAD zabranili su širenje distribucije prirodnog gasa, a neki razmatraju mogućnost da nalože promenu s prebacivanjem korišćenja gasa na električne aparate i na zagrejavanje na struju.

Moramo da podsetimo i da industrija prirodnog gasa u SAD nije u vlasništvu američke administracije, već privatnih investitora. To je suprotno situaciji u Rusiji i zemljama članicama OPEK-a, gde je industrija za proizvodnju nafte i prirodnog gasa u vlasništvu države i može da bude usmerena ka podržavanju nacionalnih interesa.

Mogućnost SAD da snabdeju Evropu tečnim prirodnim gasom su ograničene. Amerika može da transportuje prirodni gas sa desetak lučkih terminala, koji su sada operativni. Ti terminali danas snabdevaju Kinu, Japan i Aziju pod dugoročnim ugovorima privatnog sektora. Dobiti dozvole za izgradnju novih postrojenja za tečni prirodni gas je teško, skupo i za to je potrebno dosta vremena. Postoji i znatno protivljenje izgradnji novih terminala za tečni prirodni gas. Jedna od glavnih ovdašnjih kompanija „Telurijan enerdži”, na primer, saopštila je prošle sedmice da nije uspela da obezbedi finansiranje novog izvoznog terminala za tečni prirodni gas zbog zabrinutosti investitora kad je reč o dugoročnoj budućnosti prirodnog gasa u odnosu na klimatska pitanja.

Pored toga, Evropa danas ima ograničen kapacitet kad je reč o prihvatu tečnog prirodnog gasa. Dvadesetak evropskih terminala za tečni prirodni gas imaju ograničen rezervni kapacitet da uvoze samo 50 odsto ruskog prirodnog gasa, što je bio slučaj i pre izbijanja rata u Ukrajini. Ako ne budu postojali izgledi za uvoz prirodnog gasa iz Rusije biće potrebno da se u Evropi izgradi veći broj terminala za tečni prirodni gas za transport sa Bliskog istoka i iz Australije.

Pod normalnim uslovima, sa operativnim evropskim „slobodnim tržištem”, a prema energetskim direktivama EU, niže cene bi trebalo da budu prvi i najekonomičniji izbor Evrope, kao što je to bio slučaj u prethodne četiri decenije. Mirovnim rešenjem rusko-ukrajinskog spora to bi moglo da bude ponovo ostvareno u budućnosti.

Kako vidite ishod i poziciju Ukrajine kad je reč o transferu ruske nafte i gasa po okončanju sukoba?

U ovom momentu, dva gasovoda „Severnog toka” su oštećena i van upotrebe. Jedina ruta kojom ruski gas može da stigne do zapadne Evrope je preko starog ukrajinskog cevovoda. Neuspešno ekonomsko rešenje o korišćenju ukrajinskog cevovoda za prirodni gas dovelo je do izgradnje „Severnog toka 1 i 2”.

Sabotaža gasovoda „Severni tok” isključuje rusku mogućnost skore isporuke prirodnog gasa Evropi, tako da su ukrajinski cevovodi jedina transportna opcija da ruski gas bude isporučen na zapadnoevropska tržišta.

Evropi je potrebno više prirodnog gasa da bi u bliskoj budućnosti završila energetsku „tranziciju” s proizvodnje električne energije pomoću uglja ka obnovljivoj energiji. Moguće je da bi u budućnosti oba ukrajinska cevovoda i sistemi „Severnog toka” mogli da odigraju korisnu ulogu u tom scenariju.

Ovladavanje energetskim resursima je cilj velikih igrača, gde su tu pozicije malih?

Vinston Čerčil je jednom prilikom, dok je bio ministar britanske ratne mornarice pre Prvog svetskog rata, rekao da će nacije kao što je Engleska, bez svojih zaliha nafte, osigurati „bezbednost” naftnih zaliha samo iz različitih naftnih izvora. To je tako i danas za male zemlje kao što je Srbija.

Svim zemljama bez dovoljnih domaćih zaliha energenata potreban je pristup funkcionalnim energetskim tržištima i transportnim sistemima kojima je omogućen pristup brojnim dobavljačima. To su principi koji su sadržani u Prvoj, Drugoj i Trećoj energetskoj direktivi Evropske unije. Prema tome, Srbija bi trebalo da ima pristup što većem broju transportnih ruta, uključujući brojne međunarodne električne transmisione linije, cevovode, poboljšana postrojenja za skladištenje nafte i prirodnog gasa, kao i rečne barže.