Podrška mamama koje su izgubile bebe

Kada je u martu doživela prevremeni porođaj i smrt bliznakinja, koje su preminule zbog infekcije i ekstremne nezrelosti u sedmom mesecu trudnoće, Dušica Selaković pomislila je da je ona jedina koja se suočava sa takvim užasnim bolom. Iako je njena trudnoća bila teška i visokorizična, ova tridesetjednogodišnja majka nije mogla ni da pretpostaviti da će njene devojčice, Ognjenka i Đurđija, živeti svega tri dana. Uprkos velikom trudu neonatologa, devojčice su preminule, a Dušica je ostala sama sa svojim ogromnim bolom.

Zbog pandemije virusa korona, ni njenom suprugu nije bilo dozvoljeno da uđe u porodilište, baš kao ni svešteniku koji je devojčice krstio neposredno pre njihove sahrane. Dušici niko nije ponudio ni pomoć psihologa iako je, kako sama kaže, u porodilištu doživela dva nervna sloma – jedinu utehu pružila joj je lekarka sa odeljenja neonatologije i žene sa kojima je delila bolničku sobu. U životu je održala samo misao da je kod kuće čeka dvogodišnji sin.

– Ne mogu ni da zamislim kako je ženama koje su izgubile prvo dete i koje se iz porodilišta vraćaju u kuću spremljenu za doček novorođenčadi. Meni je sin pomogao da pronađem i snagu i pribranost, pa nisam dozvolila da rodbina dolazi u stan i plače zajedno sa nama, a sahrana devojčica organizovana je u najužem krugu porodice. Imali smo bezrezervno razumevanje porodice i prijatelja, ali se dešavalo da mi neki bliski ljudi kažu: „Ja ne znam šta da ti kažem”, jer se nikada nisu suočili sa takvom životnom situacijom. Ja sam bila ta koja je zvala majku, sestre i prijateljice, jer se u procesu tugovanja smenjuju razne faze i ne možemo očekivati od bliskih ljudi da u svakom momentu znaju kako se mi osećamo i da li želimo da pričamo. Međutim, kada sam na internetu, forumima i socijalnim mrežama počela da tragam za iskustvima i savetima osoba koje su doživele smrt blizanaca, nisam pronašla nikakve savete, a svi rezultati pretrage bili su na stranim jezicima. Trebalo mi je nekoliko meseci da shvatim da se našim ženama mora omogućiti da govore o svom gubitku i da im se mora priznati „pravo” na tugovanje. Stekla sam utisak da, što je kraći život deteta, to se mami daje manje „pravo” na bol – kao da se, na emotivnoj vagi, više „vrednuje” smrt deteta koje je živelo dve ili 12 godina. Zato sam se obratila Centru za mame sa idejom da osnujemo grupu podrške za mame koje su izgubile svoje bebe i naišla na veliko razumevanje direktorke Jovane Ružičić – priča Dušica Selaković, koja je postala jedan od administratora grupe za podršku, koja je osnovana na Svetski dan sećanja na gubitak trudnoće i beba, 15. oktobra, i za svega nekoliko sati dobila više od 50 članica.

Iako je Dušica pomislila da je sama u svom bolu, statistika, na žalost, govori suprotno – od 60.970 dece, koliko je prošle godine rođeno u Srbiji, 325 je mrtvorođeno, a u porodilištu je umrlo još 77 novorođenčadi. Direktorka Centra za mame, Jovana Ružičić, kaže da se, uprkos činjenici da svake godine oko 400 žena ostane bez svojih tek rođenih beba zbog prevremenog porođaja, infekcija, zdravstvenih komplikacija ili urođenih anomalija, u našem društvu o tome malo govori. Zbog toga je u toku Međunarodnog meseca svesti o gubitku trudnoće i beba osnovana Grupa za podršku mamama čijih beba više nema.

– Grupa je zatvorenog tipa, nalazi se na „Fejsbuku” i otvorena je za sve mame iz zemlje i regiona koje svoja iskustva mogu da podele i anonimno. Misija grupe je da učinimo tragediju gubitka bebe vidljivijom u društvu, pružimo podršku porodicama koje su pretrpele gubitak i da zajedno, uz pomoć stručnjaka, potražimo odgovore koji su nam potrebni. Pored pružanja podrške mamama, zalagaćemo se za sistemsku podršku ženama i porodicama sa iskustvom gubitka. Grupa će biti mesto razumevanja i uzajamne podrške, gde mame mogu da napišu svoja iskustva, podele emocije, nedoumice, pitanja i želje, a naš cilj je da svaka mama zna da nije sama i jedina u svom bolu – zaključuje Jovana Ružičić.