Ponedeljak, 30.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU

U lokalnom i globalnom dvoumlju

Nisam jugonostalgičan, ja sam naprosto i Jugosloven, poreklom, svetonazorom, poimanjem jezika, ljudi, zavičajnosti i kulturnih kodova. To više nije popularno. Pa šta–kaže Mrđan Bajić
Мрђан Бајић (Фото М. Ђорђевић)

Retrospektivna izložba Mrđana Bajića otvorena je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu već dve nedelje. Iako je umetnik izjavio da nije jednostavno imati izložbu u ovoj instituciji posle Marine Abramović, Vladimira Veličkovića i Ervina Vurma, činjenica je da je ova postavka već na samom početku privukla veliki broj posetilaca. Izložba započinje napolju, u Parku skulptura, gde su izložene skulpture-objekti „Bring Me Back” i „Brandenburška kapija”. Od 168 dela koja čine izložbu, čiji su kustosi Aleksandra Mirčić i Miroslav Karić, 15 je potpuno novih, namenski rađenih. Veliki broj izloženih radova nikada nije viđen u Beogradu.

Mrđan Bajić je od 2021. godine  dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Zanimljivo je da je vaša retrospektiva u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) zapravo prva samostalna izložba u nekoj beogradskoj instituciji posle izlaganja u Salonu MSUB 1988. To zvuči neverovatno jer ste vi kao umetnik stalno prisutni, ali šta nam to govori?

To je naprosto činjenica. Tokom dugog perioda, posebno devedesetih, ali i kasnije, bilo mi je mnogo komotnije da izlažem samostalno u beogradskim prostorima kao što je to bio CZKD, ili sa asocijacijama umetnika, ili još kasnije u privatnim galerijama – nego u zvaničnim državnim galerijama. Samostalne izložbe su, smatram, za vizuelne umetnike, punktovi pune kontrole sadržaja i što se tiče materijala koji pokazujete, i što se tiče uspostavljanja dugoročnih zajedničkih interesa sa izlagačkim prostorima, i što se tiče potpune samostalnosti oko postavke i zahteva prema kvalitetu prostora. To mi dakle govori da mnogim zvaničnim institucijama još uvek nedostaje dostojanstvenijeg tretiranja zahteva i interesa umetnika. To mi takođe govori da u tom polju imam manjak tolerancije prema odsustvu profesionalne strasti.

Izložba se zove „Nepouzdani pripovedač”. Da li je u osnovi ovog naziva preispitivanje činjenice da danas, u vremenu postistine, zapravo nema pouzdanosti i gde se ona izgubila? Ima li nečega ili nekoga u koga se možemo pouzdati?

Taj naziv došao je tokom jednog ručka s pouzdanim prijateljima (zahvalan), a odlično je povezao nekoliko polja. Najpre je podvukao narativni karakter skulptura, što jeste bila novina, još od osamdesetih, a ostalo je karakteristično i danas. Drugo, s obzirom na to da imam mnogo iskaza o lokalnoj i globalnoj istoriji i pojavama – ovaj naziv podvlači – da ipak nemam nikakve veze sa analitičarima i stratezima koji naokolo propagiraju svoje „pouzdane istine”. Moji radovi, nadam se, proizvod su zbunjenosti pred svetom, a nisu neke kvaziteorije zavere. Treće najvažnije: s obzirom na to da je ova zajednica većinu vremena koje pamtim provela u jednoumlju, a sada evo nas u dvoumlju, i lokalnom i globalnom, u kome je na pojedincu samo da odabere kojoj od hegemonih i autoritarnih grupa pripada i da slobodno prestane da razmišlja i samostalno vrednuje. Nema sivo. Nema relativizovanja. Nema smeha i sprdnje. Inače si izdajnik. Moto izložbe je baš na suprotnoj strani. Gledajte i ne tražite nekog u koga se možete pouzdati jer taj neko ste vi. Dakle: da – možemo se pouzdati u sopstveno kritičko razmatranje gde god nas ono odvelo ako imamo energije da branimo svoje prosudbe. Uh, ovo je i malo patetično. Dobro nepouzdano patetično.

Seobe, 1990. (Foto: Bojana Janjić / MSUB)

Na izložbi su pokazani vaši rani, studentski, radovi izlagani u Domu omladine, u SKC… Kako danas na njih gledate i šta se od te početne poetike zadržalo u vašem stvaralaštvu?

Majski stub iz 1982/83, koji je za izložbu stigao iz Tibingena, iz kolekcije Ingrid i Žike Dacića prvi je rad kojim izložba zapravo kreće. U njemu čitam: narativ, jaku vizuelnost; nestabilnost; kombinacije: gotovog predmeta, neprerađenih industrijskih oblika i taktilnih materijala – s tragovima ručne izrade; geometrizaciju pomešanu sa figuralnim elementima. Tako bih opisao i današnje radove. Samo su teme i egzekucija brutalnije.

Prekretnički rad na prelazu osamdesetih u devedesete je rad „Seobe”, objekat napunjen ličnim stvarima s upaljenim crvenim svetlom… Koliko se i kasnije kroz vaš rad provlači ispitivanje fenomena migracija?

Svet je prepun ljudi koji se sele. Voljno ili nevoljno. Svet je prepun ljudi izmešanih nacionalnih i lokalnih identiteta. Zbog velikog protoka informacija, koji je upravo tada počinjao, i naše memorije su jednim delom nahranjene globalno jednoobraznim elementima. Kada sam se posle nekoliko premeštanja po Parizu susreo s redukovanom količinom ličnih predmeta i knjiga, koji su dovoljni da omoguće funkcionisanje i identitet, pomislio sam da je to malo brdo stvari zapravo skulptura. Portret. Etalon koji čini da svako može da zamišlja koja je to sasvim nužna, a minimalna količina stvari koja mu je zaista neophodna.

Zanimljiv segment vaše izložbe su detalji o izgubljenim ili nikad realizovanim radovima. Ispričajte nam priču o „dva srca” i koji su još interesantni uzroci nestanka nekih radova…

Skulptura „Srca”, iz 1996, najvažniji je rad koji sam uradio devedesetih. Recimo dvadesetak kubnih metara, uglavnom gvožđa. Ogromna. Rad je prodat 1998. godine sa izložbe u Monaku, naslednici čuvene porodice Pastor, koja je kažu bila vlasnik velikog dela nekretnina u Monaku, a svakako nam je bio potreban za izložbu u Muzeju savremene umetnosti, da bude prvi put pokazan u Beogradu. Sva pisma koji su kustosi slali u Monako vlasnici ostajala su bez odgovora. Na kraju priča se sklopila na način da sam posebno ja, koji sam decenijama zamišljao kako ta skulptura živi mnogo bolje nego ja – neki spokojni život u klimatizovanom holu s pogledom na Mediteran, ostao zapanjen. Nesreća stanuje svuda: gospođa Pastor je izgubila ćerku, a onda se i sin teško razboleo. Posle jedne posete bolnici neko je iz sačmare, bez milosti, ubio gospođu Pastor i njenog vozača. Nacionalna policijska istraga. Misteriozna kriminalna afera. Na kraju ne toliko misteriozna. Zet, Poljak, naručio je ubistvo u pokušaju da se domogne nasledstva.

Puni empatije uspeli smo da nađemo novi kontakt sina, koji se oporavio, i sada je konzul Monaka u Njujorku. Stigao je štur odgovor sekretarice: skulptura je oštećena i ne može biti pozajmljena. Na ponudu da skulpturu oštećenu ipak preuzmemo, izložimo, a kasnije potpuno restauriranu vratimo, stigao je odgovor: nemoguće, skulptura je bačena. I eto bahatosti nove epohe: kad ti se malo pokvari mašina za veš, koliko god si je skupo platio, baciš je i lepo kupiš novu. Pakao nije samo tamo gde je vatra. Na izložbi je i čitav niz priča koje govore o neverovatnim sudbinama pojedinih radova, koji su bacani, izgubljeni, zatureni ili izgoreli. Odsutni komadi takođe pričaju o našoj različitosti. Nećete naći nekog savremenog švajcarskog umetnika čija je serija važnih radova gorela i bacana.

Poznat je vaš projekat Jugomuzej, fića je takođe omiljeni mitološki objekat. Najčešće se čuje da je u Jugoslaviji bilo bolje nego danas, ako ništa drugo, mirnije, spokojnije... Da li i vi pripadate tom korpusu mišljenja?

Jugomuzej je zapravo prepun preispitivanja, kritike i sprdnje. I bola doduše. Ali ja nisam jugonostalgičar u sentimentalnom smislu reči, i prosto razumem da se istorija ne ponavlja u bukvalnom smislu, i da zemlje, koja je ubijena, a u kojoj sam rođen i živeo još uvek više od pola mog života – nema – niti će je biti. I uopšte je ne idealizujem. Ali ja sam nekako kao Italijan u Americi. Poštuje Ameriku. Iskreno voli Ameriku, peva himnu. Sve. Ali on je svetonazorom spakovan kao Italijan. Dakle nisam jugonostalgičan, ja sam naprosto i Jugosloven, poreklom, svetonazorom, poimanjem jezika, ljudi, zavičajnosti i kulturnih kodova. To više nije popularno. Pa šta. Kada me je jednom Jan Fabr pitao da mu navedem jednog važnog skulptora iz Srbije kao iz topa rekao sam: Meštrović. Na šta će on, Belgijanac, kao iz topa: pa Meštrović je iz Hrvatske. Eto i Belgijanci su to naučili. Ja nisam. Meni je Meštrović i dalje iz neke moje zemlje.

Preispitujete i lokalnu i globalnu istoriju. Kako je nastao spomenik spomenicima?

Što se s većom strašću tirani uzdižu i spomenici podižu, isti ih s većom strašću i ruše, onda kada se odljube. Današnja sudbina sveta je velika i ne uvek željena povezanost koja nam je pred očima. Kada gledate snimke rušenja spomenika, Staljinu, generalu Liju, kraljici Viktoriji ili Leopoldu Drugom, koji je osakatio pola Konga, ili Sadamu, razumete naravno da se to i vas tiče, da ste i sami svedok takvih istih lokalnih procesa i političko-istorijskih manipulacija – koji i te kako isporučuju životne račune i baš vama, a i običnim građanima: i onim koji su klicali i onima koji nisu. Mislio sam da taj uzbudljivi zamrznuti trenutak loma, obrušavanja, baziran na citatima konkretnih postamenata, može da ima i saznajnu i plastičku uzbudljivost. Skulptura kao zaleđeni pad čiji početak niste videli, a čiji kraj ne možete dočekati.

Jedan od novijih radova je i kosmonaut s jednom rukom i antička statua s jednom nogom… Šta je spojivo u ovom „nespojivom”?

Pokušavao sam jednom da objasnim neobjašnjivo: Kakve veze ima Gagarin sa Aristotelom? Nisam objasnio jer nemam valjanu argumentaciju. Ipak, ostao je mali crtež u svesci sa idejama, koji je postao veći crtež, pa mala skica. Pošto u umetnosti apsurd ima istu snagu kao i valjana argumentacija: tvorevina se pokazala vizuelno robusno – mada sam dodao stegu kao bezbednosnu kopču – ta dva elementa plutaju uspešno u zajedničkom nerazumevanju. Zato je valjda skulptorski jezik, takođe, moguće i otvoreno saznajno polje. Da je spojivo, ne bi se zvalo nespojivo.

U ime „postkovid fantazije”, načinili ste autoportret sa 13 glava od neolita, preko Pikasa do smajlija... Kako ste „baratali” tim raznim skulptorskim jezicima, šta je bilo najizazovnije?

Tokom kome izazvane kovidom 19, uverio sam se da su umišljene vizije i umišljeni identiteti – jednako stvarni kao i oni realni. Otuda autoportret sa 13 glava. Pošto sam preterano skulptorski orijentisan – a s obzirom na višegodišnje proučavanje veze između morfologije glave i saznajnog potencijala vremena iz koga dolaze – portreti koje sam vajao postajali bi deo mog iskustva pa su mogli biti i deo mog zamišljenog tela. Portreti ne kao estetske konfiguracije, nego kao skraćeno razumevanja sveta i vremena u kome su nastali – a koje traje i održava se kroz ono što u njima i kroz njih i danas vidimo. Bilo je izvrsno vajati recimo kao Đakometi. U pokušaju biti Đakometi. U njegovoj pariskoj fondaciji video sam jednom kratki film, u kome on simultano, sa obe ruke, paralelno vaja levu i desnu polovinu portreta i objašnjava kako vidi forme lica. I tako oko svakog od 13 komada – različiti pristupi i pokušaji da umislim viziju sveta, koja izlazi iz oblikovne logike odabranih pojedinaca ili epohe.

Spomenik Zoranu Đinđiću i dalje čeka svoje mesto. Kako se osećate u vezi sa tim slučajem?

I dalje, i nasuprot izloženosti onolikom preziru sa svih strana, osećam kao da je autorski tim sa saradnicima uradio kolosalan projekat. Sasvim lično: to je verovatno najkomplikovanija i najbolja skulptura koju sam ikada uradio. Toliko sam, naime, od sveg srca mogao i umeo. Ali, naravno, ne radi se samo o tome da li je to dobra skulptura – već i da li će se ona priljubiti uz emotivne reakcije građana jednom kada bude postavljena i kada fantastični zvučni volumen takođe proradi. Skulptura za sada stoji gotova u dvorištu fabrike „Exing” i čeka da se njeno mesto na Studentskom trgu priredi. Sama izložba, završava se i zato u iščekivanju, jednim crtežom-studijom projekta. Razmatrali smo i mogućnost da skulptura bude privremeno prikazana tokom trajanja izložbe ispred muzeja. Na kraju nismo mislili da je to dobra ideja. Najpre plašeći se da skulptura tu i ne ostane – a ona mora biti na prometnom javnom mestu kako bi, nadam se, obavljala svoju katarzičnu funkciju. A zatim i pre svega: Đinđićev spomenik mnogo je veća stvar od jedne izložbe. Ta skulptura ima pretežak zadatak da obeleži život i kraj jednog srpskog velikana, kolosalno darovitog čoveka, ali ne samo to nego da obeleži i generacijski krah tek samo započete emancipatorske epohe koju je on pokrenuo, a koja se njegovim nasilnim ubistvom, pred našim očima, urušila.

 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.