Pandemija „kaput”

Pre bezmalo godinu dana ležao sam u kovid bolnici sa maskom za kiseonik na licu. U tom periodu, na tom mestu, odnos vakcinisanih i nevakcinisanih iznosio je 50 prema 50, mada su mediji besomučno izveštavali da su bolnice pune nevakcinisanih i neodgovornih pojedinaca koji opterećuju zdravstveni sistem zemlje. Tada sam prvi put iz epicentra kovid statistike jasno video kako orkestrirano izveštavanje medija iskrivljuje činjenice što me je još više učvrstilo u uverenju da je društvenopolitički okvir pandemije samo vešto organizovana vežba disciplinovanja i obmanjivanja ljudi, sredstvo uspostavljanja društva „nove normalnosti” u kojem ćemo svi biti srećni (zbog vlastitog neznanja), a nećemo imati ništa (uključujući vlastito telo i dušu).

Bezmalo godinu dana kasnije, pandemiji se izgleda nazire kraj. „Niko više ne nosi maske”, zaključuje Bajden i u maniru iskusnog epidemiologa proglašava kraj korone u SAD. Uostalom, stišavanje kovid histerije i prestanak agresivnog zagovaranja vakcinacije korporativnim cepivima zaista govori da je pandemija „kaput”? Tajming se sasvim slučajno poklopio sa predviđanjem Bila Gejtsa o završetku kovid krize. Sećate se, reč je o magnatu, članu ekipe iz Silicijumske doline, koji je optuživan da ubacuje čipove u vakcine. Premda, nejasno je zbog čega bi on to činio kada će čipovanje na dnevni red doći redovnim putem uz neophodne preduslove – uklanjanje prava na slobodu izbora i marginalizovanje ustavnih akata država, na čemu se inače uveliko radi proteklih godina? Upravo zbog toga ne smemo zaboraviti društvenopolitički kontekst pandemije! Pogotovo jer je namera globalnih koordinatora društvenih trendova uspostavljanje rutine nekritičkog prelaženja s teme na temu, kako bi ljudi olako zaboravljali šta im se dešavalo i bavili se posledicama, a ne uzrocima društvenih pojava.

Ciljevi ovakvog nauma obuhvataju: relativizovanje i opravdavanje postupaka koji su naneli ozbiljnu štetu građanima (diskriminisanje i stigmatizovanje ljudi, nadziranje njihovog kretanja, negiranje prava pojedinca na fizički integritet...), oslobađanje od odgovornosti pokretača i realizatora pomenutih postupaka (SZO, vlade, farmaceutske kompanije, njihovi lobisti, krizni štabovi, nesavesni lekari), izmeštanje posledica pandemije unutar koordinata novouspostavljene krize (inflacija, poskupljenje namirnica), gušenje kritičkog promišljanja stvarnosti (uvođenje tabu tema poput prisilne vakcinacije...), skretanje pažnje sa planetarne transformacije društvenih odnosa (plasiranje besmislenih teorija zavere u cilju skretanja pažnje sa zakulisnih politika...)

Na primer, besmisleno i tendenciozno povezivanje vakcina sa Gejtsovim čipovima ili 5G mrežom imalo je u početku funkciju diskreditovanja svake smislene kritike društvenopolitičkog konteksta pandemije pre svega s aspekta sužavanja ljudskih sloboda i prava, posebno kritike upotrebe nedovoljno ispitanih vakcina i prisilne vakcinacije (ali i funkciju skretanja pažnje sa nedovoljno ispitane 5G mreže). Logika je sledeća – ukoliko se protivite prisilnoj vakcinaciji onda ste naivčine koje veruju da Gejts ubacuje čipove u vakcine. Ako izražavate argumentovanu sumnju u neškodljivost 5G mreže onda ste neznalice koje tvrde da pomenuta mreža širi koronu. A svakako ste u oba slučaja antivakseri koji veruju da je Zemlja ravna ploča.

Krajnja posledica ove „niđe veze” taktike stigmatizovanja ljudi jeste onemogućavanje kritičkog promišljanja bez čega je teško zamisliti istinski demokratsko društvo. Problem je, međutim, što se sa ovakvim podmetanjima ne prestaje. Ergo, kao početna etapa u nehumanom preoblikovanju sveta, pandemija je nanela ozbiljnu štetu čovečanstvu ostavivši za sobom represivne repove koji će se (ukoliko nešto ne preduzmemo) i ubuduće vući i šibati nas do iznemoglosti. Tako su se tokom pandemije mnoge nazovidemokratske države latile represivnih mera, zavodile vanredna stanja, uvodile policijske sate, zaključavale čitava društva, nadzirale i delile građane na podobne i nepodobne i na taj način gušile osnovne slobode ljudi i dostojanstvo pojedinaca. I sve to, obratite pažnju, radi dobrobiti građana.

E sad, možda i progutamo ovaj nenadani humanizam koji tera suze radosnice na oči, ali nije potrebna preterana sociološka mašta da bi se predvidele zloupotrebe pomenutih praksa u budućnosti. Naime, onaj ko ima moć da izazove krizu takođe poseduje moć da utiče na uvođenje vanrednih i drugih opskurnih mera kako bi tu istu krizu „rešio” u sopstvenu korist. Drugim rečima, ako je posednicima  globalne moći poznato da se isključivo usled pandemije mogu legalno poigravati ljudima, šta ih onda uopšte sprečava da izazovu pandemiju i zavedu neku vrstu zdravstvene diktature kako bi suzili ljudske slobode i na duže staze onemogućili pobune protiv sistema.

U tom smislu treba da zabrine pozicioniranje pojedinih globalnih organizacija i neformalnih grupa iznad demokratski izabranih vlada, ali i pristanak izabranih predstavnika građana na ulogu lokalnih ekspozitura za prosleđivanje globalnih direktiva. Setićemo se da su pojedine vlade tokom pandemije uvodile obaveznu vakcinaciju kršeći Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima usvojen u Ujedinjenim nacijama sredinom 20. veka, što upućuje na njihovo problematično shvatanje kulture ljudskih prava ali i na slabost UN kao garanta nepovredivosti deklaracija o ljudskim slobodama. Neke vlade su nalagale blokiranje bankovnih računa građana koji su protestovali protiv prisilne vakcinacije, ali i odobravale da se ljudima stavljaju specijalne narukvice uz strogo nadziranje njihovog kretanja.

Zastrašujuća činjenica da su ovakvi postupci prolazili u zapadnim društvima koja s ponosom ističu slobodarske vrednosti, jasno ukazuje da nešto nije kako treba. Jer navedeni postupci kriminalizovanja građana obesmišljavaju suštinu demokratije ali i nagoveštavaju totalitarne metode kojima će se „demokratski” sistemi ubuduće obračunavati sa mislećim pojedincima i građanskim protestima. Upravo zbog toga u svojim tekstovima uporno podsećam čitaoce na društvenopolitički okvir pandemije, kako nas zaborav sve zajedno ne bi odvukao u defetizam i komforno ropstvo. Ponajmanje u osećaj lažne sreće zbog početka kraja pandemije koja trenutno preuzima druge, mnogo opskurnije oblike.

Sociolog