U Srbiji 39 odsto opština bez Hitne službe

Pre 19. aprila 2020. godine Beograđanin Dejan Zejnula radio je ono za šta se i školovao – pravio je nameštaj, i to prvo u rodnom gradu, a onda u Sočiju, Moskvi, Astanu, Almati, Cirihu... Ali od 19. aprila 2020, kada se suočio sa iznenadnom smrću supruge Merite Bekirovski, ovaj stolar sa Dorćola u prvim je borbenim redovima za donošenje zakona o hitnoj medicinskoj pomoći.

– Moja supruga je preminula za dva sata od embolije pluća. Sve ono na šta sam nakon toga naišao je zataškavanje propusta. U vreme policijskog časa čekali smo sat vremena da dođe Hitna pomoć. Isprva su me uputili na dom zdravlja, iako sam naglasio da je već jednom preživela plućnu emboliju, opisao da je imala kratkotrajan gubitak svesti, da je oblivena hladnim znojem i da gestikulira rukama jer nema snage da priča. Iz dokumentacije do koje sam došao uverio sam se u niz nepravilnosti – nelogično je vreme prijema u Urgentni centar i njeno stanje, da li je primljena svesna ili klinički mrtva, a u medicinskoj dokumentaciji nisu upisane sve date injekcije. Kasnije sam otkrio da je dobila injekcije za snižavanje krvnog pritiska i usporavanje rada srca. Na jednom papiru piše da je intubirana, na drugom da spontano diše. Takođe, stručni nadzor je obavljen od strane lica čija se imena uopšte na nalaze na listi – objašnjava Zejnula za „Politiku” sa čim se sve susreo od trenutka kada je njegovoj supruzi naglo pozlilo i zbog čega je, nekoliko meseci kasnije, odlučio da osnuje pokret „Pravo na život – Meri”.

Dok pred sudovima čeka pravdu za Meritu, od zakonodavne vlasti čeka usvajanje Predloga zakona o hitnoj medicinskoj pomoći, koji je sastavila grupa medicinskih radnika i članova Dejanovog udruženja. A njihova istraživanja pokazuju da pristup službama Hitne pomoći nema oko milion ljudi u Srbiji i da je naša zemlja jedina u regionu koja nema ni zakon niti podzakonski akt kojim bi se uredila oblast hitne medicinske pomoći.

– Oko 39 odsto površine Srbije je bez hitne pomoći. Pravilnik Ministarstva zdravlja kaže da opštine koje imaju manje od 25.000 stanovnika nemaju pravo na službu Hitne pomoći. Snalaze se tako što dežura lekar opšte prakse iz doma zdravlja, ali on ne sme da napusti ambulantu ako nema zamenu. A to nije služba Hitne pomoći. Zato smo našim predlogom zakona predvideli da svaka opština koja ima do 30.000 stanovnika mora da ima hitnu službu i jednu operativnu ekipu. Jedan od najvećih problema je i nepostojanje dispečerskog centra. Sada imate svaku službu sa različitim brojem telefona na koji se javlja kako ko stigne. Predložili smo da svaki okrug ima dispečerski centar u kojem će raditi ljudi koji su prošli protokole za trijažu, a da Hitna pomoć odlazi na teren po njihovom nalogu – pojašnjava naš sagovornik, inače član Radne grupe za izradu predloga pravilnika o načinu i organizaciji rada hitne službe, koja je osnovana pre gotovo godinu dana, ali do danas nije održala nijedan sastanak.

Pažnju su posvetili i problemu neodgovornih građana koji Hitnu pomoć pozivaju čak i zbog priklještenog prsta. Pri tom, vodili su računa da oni koji pozivaju upomoć najčešće nemaju medicinsko obrazovanje i da ne umeju da razlikuju koji je bol u grudima razlog za zabrinutost. Njihovo rešenje je da se svaki izlazak na teren medicinske ekipe koji se nije završio hospitalizacijom ili propisivanjem terapije plati 2,5 odsto od prosečne zarade.

– Ja bih to prihvatio 19. aprila 2020, samo da što pre dođu – kaže predsednik udruženja „Pravo na život – Meri”.

Nacionalni dan urgentne medicine – prilika za upoznavanje

– U našoj zemlji se ne obeležava Nacionalni dan urgentne medicine. Predlogom zakona koji smo napisali predvideli smo da 27. maj bude dan kada će građani moći da nauče šta su urgentna stanja, kako da nekome pruže prvu pomoć i podići ćemo svest među ljudima zašto je Hitna pomoć hitna – objašnjava Dejan Zejnula.