Muke divčibarske

Ljudi nadležni za turizam u Srbiji često s ponosom ističu šta sve naša zemlja od svojih lepota može da ponudi putniku namerniku. I zaista, ima šta da se vidi, ima čemu da se divi, ima šta da privuče turiste, a isto tako, ima šta i da se čuva i ostavi generacijama koje dolaze.

Ne ulazeći u opravdanost urbanističkih planova, probleme u vezi s izdavanjem građevinskih dozvola, podatke o enormnoj ceni kvadratnog metra apartmana, nedostatku elektro-sistema, lošem stanju komunalnih objekata, želim da ukažem na dva velika problema na planini Divčibare, udaljenoj 120 kilometara od Beograda.

Makadamskim putem kojeg su prolećne bujice pretvorile u sedlaste jaruge ne može se kolima prići do kuća i vikendica na Malom i Velikom Golupcu, pa su vlasnici primorani da vozila ostavljaju u podnožju odmarališta „Stevan Filipović” s istočne strane ili u Beogradskom naselju na zapadnoj strani.

Drugi, još veći problem je neodgovorni odnos nadležnih u gradu Valjevu kad je reč o zagađivanju ovog kraja s prelepom panoramom, gde gosti hrle kako bi uživali u pogledu na povlenski masiv i predivni krajolik ovog područja. Naime, već godinama se na Golubac dovoze sve vrste otpada, počevši od fekalija, koje se dovlače traktorskim cisternama i izlivaju neposredno u Kitanovićevoj ulici, gde još od pedesetih godina prošlog veka postoje kuće i vikendice. U poslednje dve godine sav građevinski otpad od srušenih udžerica, stari nameštaj, razne mašine za domaćinstvo, jednostavno se „istresaju” po makadamskom putu i tako dodatno otežavaju prilaz naselju.

Lično sam se obraćao predsednici mesne zajednice predlažući rešenje ova dva problema, nažalost bez uspeha. Pozivao sam i inspekcijsku komunalnu službu grada Valjeva. Inspektori su čak i svraćali, konstatovali činjenice, ali ponovo bez efekta. Vinovnici su ostali nekažnjeni, a verujem da ih nije teško pronaći.

Nikola Radonja