Večno „prvenče” u jesen

Gradski derbi je utakmica svih utakmica. I za rivale i za njihove navijače. Iz njega navire radost i izvire patnja. Ko se nije radovao i ko nije patio, taj ne zna šta je gradski derbi.

To je osobena znamenitost grada, njegova sportska arhitektura s ornamentima iz ruku i nogu nezaboravnih junaka. On podjednako opija tifoze Boke i Rivera u višemilionskom Buenos Ajresu, simpatizere Zvezde i Partizana u milionskom Beogradu i raju Sarajeva i Želje u ušuškanoj bosanskoj varoši. Čak i tamo gde je nacionalni fudbalski klasik u dva grada, kao što je sudar madridskog Reala s Barselonom u Španiji ili Bajerna i dortmundske Borusije u nemačkoj Bundes ligi, posebno se drži do Realovog okršaja s Atletikom i Bajernovog s Minhenom 1860, koji, istina, nije prvoligaš već 18 godina.

Srasli jedno za drugo

Kad se sazda decenijska tradicija golemog suparništva, kad se sredina u glavu izdeli na klupske boje, kad rivali srastu jedno za drugo, jedni bez drugog teško i mogu. Zamislite tu prazninu mersisajdskog derbija, a prvi je odigran 1894, pošto se Everton i Liverpul 11 godina nisu sreli u vodećoj ligi „kolevke fudbala”. „Plavi” su iz nje jedini put posle Drugog svetskog rata ispali 1951, a kad su se u nju vratili 1954, jedini put su je napustili „crveni”, povratnici tek 1962. Voljom žreba sastali su se u međuvremenu, 1955, u četvrtoj rundi engleskog kupa. Na Evertonovom stadionu i bukvalno nije imala igla gde da padne među 72.000 željnih duša. Liverpul, iako drugodivizijski tim, otišao je ubedljivo u osminu finala s 4:0.

Kad su se na Ostrvu mimoišli Gudison i Enfild, u jugoslovenskom fudbalu su prvi put ruku pod ruku pošli Koševo i Grbavica. Glavni grad SR Bosne i Hercegovine dao je 1954. dva prvoligaša. Sarajevu se pridružio Željezničar. Od tada su retko bili rastavljeni u jakom prvenstvu nekadašnje države (Sarajevo drugoligaš 1957/58, Željo 1956/57, 1959–1962. i 1977/78), a vojevanjem uporedo u najboljem društvu isklesane su šampionske titule i „bordo-belih” (1967, 1985) i „plavih” (1972).

Njihovi ligaški okršaji, a prvi je na Željinoj Grbavici pripao Sarajevu sa 6:1, slavljeni su kao istinski praznik grada i brali su simpatije najšireg jugoslovenskog fudbalskog auditorijuma. Poklonicima i jednih i drugih značilo je, naravno, kad im na megdan stižu klubovi „velike četvorke”, ali je dan međusobnog duela zaokružen kao crveno slovo u kalendaru, čim bi bio objavljen raspored prvenstva.

Zato u gradskim dvobojima posebnu draž ima tzv. jesenji derbi, prvi od dva, tri ili, čak četiri u sezoni, kako kad i kako gde. Publika ga iščekuje s žudnjom, nestrpljiva da posle letnje pauze vidi kakav je sad na delu odnos snaga, šta se promenilo nabolje, da li su novajlije vredne veličine meča, mogu li se naplatiti raniji dugovi i zalečiti stare rane...

Roma jedini put u Seriji B

Derbi u jesen retko sudbinski odredi plasman na kraju. Iako derbi na proleće ima veću rezultatsku težinu, derbi u prvom polugođu je prvenče prvenstva. Da ga nije lako dobiti u dugom nizu, govori i pojedinost proistekla iz 157. „derbija Rima”, koji je u nedelju, u 13. kolu italijanske lige pripao s 1:0 Laciju, formalno Rominom gostu na Olimpijskom stadionu koji dele. Gol je postigao Brazilac Felipe Anderson u 29. minutu.

Posle punih 70 godina „nebeskoplavi” su u seriji pobeda u tri jesenja derbija „večnog grada”, prvi put bez „pakera” Sergeja Milinkovića Savića (pauza zbog žutih kartona), strelca u uspehu s 3:2 u prethodnom, ali i minulog puta s nekadašnjim igračem Voždovca Adamom Marušićem po levoj strani (bivši levi bek Čukaričkog Dimitrije Kamenović ostao je na klupi). Romi nije bilo od pomoći ni kad je Portugalac Žoze Morinjo umesto Gvinejca Mohameda Kamare poslao u 73. minutu na teren Nemanju Matića, debitanta u rimskom derbiju (golman Mile Svilar rezerva).

Lacijali su tri jesenja derbija uzastopce osvojili i 1949, 1950. i 1952. Nisu se sreli s najljućim rivalom 1951. jer je Roma jedini put ispala iz Serije A, pokrenute od sezone 1929/30. U te tri godine rimski timovi i jesu imali različite domete: jedni su bili pri vrhu, drugi u neprestanoj opasnosti od mača.

Nadalje je Lacio retko dolazio u priliku da sastavi tri jesenja uspeha, a i pet puta se selio u Seriju B na neko vreme. Do dva uzastopce, recimo, prethodni put je stigao 2011. i 2012. Roma, sa svojim legendarnim kapitenom Frančeskom Totijem u timu, pobedila je 2013. godine s 2:0. Pečat je metnula iz penala u nadoknadi vremena. Sasvim je sigurno da bi pucao princ Rima da neposredno pre najstrože kazne nije izašao iz igre. Odgovornost je pripala Ademu Ljajiću.

Partizan na krilima stranaca

A kako je to u našem „večitom derbiju”? Setiće se Zvezdini navijači da su se poslednji put radovali u jesen pre sedam godina, kad je u pobedi s 3:1 na „Marakani” zablistao portugalski napadač Ugo Vijeira s dva efektna pogotka. U sledećih sedam jesenjih okršaja samo se 2017. igralo na većem stadionu (0:0). Na svom terenu Partizan je postigao dve pobede (2016. s 1:0, 2019. s 2:0), a četiri susreta, među kojima i tri poslednja, završeni su s 1:1.

Pitate li pristalice „crveno-belih” kad je iz komšiluka odneta poslednja pobeda u jesen, dugo će držati prst na čelu. Bilo je to još 26. septembra 1993. s 2:0 golovima Ilije Ivića i Dejana Petkovića u prvom poluvremenu. Posle toga je u Partizanovom dvorištu igrano 14 puta. Bodovi su podeljeni u devet utakmica.

Najduža serija jesenjih radosti „crno-belih” (2008–2011) poklopila se s njihovom niskom od šest uzastopnih titula prvaka (2008–2013) i potpunom prevlašću nad večitim rivalom. Najmilije je „partizanovcima” što su sve te četiri pobede postignute kod komšija, uz gol razlike 7:1, a na krilima najdelotvornijih stranaca u klupskim analima. Brazilci Žuka i Kleo, Senegalac Lamin Dijara i okretni Almami Moreira iz Gvineje Bisao su bili i strelci. Posle toga „crno-beli” se nisu vraćali uzdignutog čela. Izgubili su i 2012 (3:2) i 2013 (1:0) i 2015 (3:1), uz onaj remi bez golova 2017.

Kajganić čuvar Zvezdine niske

Zvezda je trijumfovala 1954, 1955. i 1956, uvek kao formalno domaćin na Stadionu JNA. U svojoj kući, sagrađenoj 1963, dosegla je šestostruku jesenju radost od 1971. do 1976, a prvu od tih kao Partizanov gost u njoj, jer je dogovoreno da zbog velikog interesovanja (a i prihoda) „crno-beli” budu domaćini na „Marakani”.

Poslednja u toj niski bio je derbi u kojem nije pružena igra za pamćenje, ali je prodat rekordan broj karata za utakmicu domaćih klubova: 90.142. Zvezda je pred oko 100.000 glava pobedila s 1:0 golom Zorana Filipovića u 54. minutu, a Partizan nije iskoristio jedanaesterac u finišu. Boško Kajganić je odbranio šut Pavla Grubješića.

Zvezdina serija je prekinuta dogodine. „Crno-beli” su slavili s 3:1. Za sledeću pobedu na „Marakani” strpeli su se 18 godina, sve do onog gola Darka Tešovića, jedinog na meču, kojim je presuđeno u 101. derbiju 1995.

Suma sumarum: Lacio je na najmanje tri uzastopne ligaške jesenje pobede protiv Rome čekao sedam decenija, Zvezda čeka od 1976, a Partizan od 2011.

Čovek s oklopnom nogom

Kad je Lacio pobedio u jesenjem derbiju 1949. na Nacionalnom stadionu (delio ga s gradskim rivalom od 1940. do rušenja 1953. da bi se na istom mestu sagradio Flaminio, koji je 1960. bio poprište jedinog jugoslovenskog fudbalskog olimpijskog zlata), Romin dres je nosio napadač Aleksandar Aranđelović, učesnik prvog „večitog derbija” 5. januara 1947. u Zvezdinom sastavu. Posle dva meseca iskoristio je gostovanje „crveno-belih” Poncijani u Trstu da pobegne od Titovog režima u Italiju.

Za Milan nije odigrao zvaničnu utakmicu, a u Romu je stigao preko Padove iz Serije B. Zbog siline šuta zvali su ga čovek s oklopnom nogom. Iako je u jedinoj sezoni na fudbalskom mleku „vučice” bio njen najbolji strelac s 11 golova, u tom derbiju se nije video na terenu. U jednom novinskom izveštaju je pisalo da je tromošću podsećao na monumentalnu statuu Garibaldija na Đanikolu.

Poslednjim pogotkom dao je Romi slamku spasa da već tada ne ispadne u drugu ligu. Topovski je u pretposlednjem kolu izjednačio iz penala protiv gostujuće Novare, a gol odluke je postignut u završnici (2:1). Drvlje i kamenje je bačeno na sudiju, koga su okrivili da je najotvorenije stao na Rominu stranu. Tražilo se i ponavljanje meča, ali je „vučica”, uprkos porazu u poslednjem kolu protiv Milana na San Siru sa 6:2, opstala za dva boda više od Barija.

NAJDUŽE SERIJE

CRVENA ZVEZDA

21. novembar 1954.

Zvezda – Partizan 2:1 (1:0)

11. septembar 1955.

Zvezda – Partizan 1:0 (1:0)

14. oktobar 1956.

Zvezda – Partizan 2:0 (1:0)

15. avgust 1957.

Zvezda – Partizan 2:2 (2:1)

24. oktobar 1971.

Partizan – Zvezda 0:1 (0:1)

22. oktobar 1972.

Zvezda – Partizan 2:0 (1:0)

8. septembar 1973.

Zvezda – Partizan 1:0 (0:0)

27. oktobar 1974.

Zvezda – Partizan 3:1 (2:0)

7. septembar 1975.

Zvezda – Partizan 2:0 (0:0)

7. novembar 1976.

Zvezda – Partizan 1:0 (0:0)

23. oktobar 1977.

Zvezda – Partizan 1:3 (1:2)

PARTIZAN

5. oktobar 2008.

Zvezda – Partizan 0:2 (0:0)

28. novembar 2009.

Zvezda – Partizan 1:2 (1:1)

23. oktobar 2010.

Zvezda – Partizan 0:1 (0:1)

26. novembar 2011.

Zvezda – Partizan 0:2 (0:0)

17. novembar 2012.

Zvezda – Partizan 3:2 (1:2)

LACIO

16. oktobar 1949.

Lacio – Roma 3:1 (1:1)

15. oktobar 1950.

Roma – Lacio 0:1 (0:0)

16. novembar 1952.

Lacio – Roma 1:0 (1:0)

29. novembar 1953.

Lacio – Roma 1:1 (1:1)

15. januar 2021.*

Lacio – Roma 3:0 (2:0)

*igrano u januaru jer je sezona kasnije počela pošto je prethodna zbog korone kasnije i završena

26. septembar 2021.

Lacio – Roma 3:2 (2:1)

6. novembar 2022.

Roma – Lacio 0:1 (0:1)

Roma imala ove serije: 1945–1947, 1956–1960 (na klupi Lacija 1957. Milovan Ćirić), 1999–2001, 2007–2010. i 2015–2018.