Roditelji ne treba da dele savete, već da postavljaju pitanja

Samoubistvo dvadesetdvogodišnjeg mladića iz Laktaša duboko je pogodio javnost i otvorio brojna pitanja i dileme. I dok se zakonodavci nalaze pred izazovom da propise prilagode novonastalom fenomenu digitalnog nasilja, roditelji se pitaju kako da zaštite decu i mlade od onlajn maltretiranja, s obzirom na to da veliki broj njih koristi društvene mreže i više vremena provodi u digitalnoj nego u fizičkoj realnosti.

Ana Mirković, psiholog i osnivač Instituta za digitalne komunikacije, ističe da roditelji treba da razgovaraju s decom na način koji će mališane da podstakne na razmišljanje.

Ana Mirković, psiholog 

(Foto: Lična arhiva)

„Umesto da im dele savete, treba da im postavljaju pitanja i na taj način iniciraju komunikaciju, a klincima daju priliku da im pomognu da razumeju njihove potrebe, želje, namere i način na koji koriste društvene medije. Konstantno deljenje saveta je loš pristup, a dobar podrazumeva postavljanje pitanja, jer to doprinosi dvosmernoj komunikaciji i pomaže detetu da samo dođe do nekih važnih zaključaka. Mnogo je važno da roditelji prihvate sopstvenu odgovornost za svaku uspešnu i neuspešnu komunikaciju s decom. Ako nas deca ne čuju i imamo utisak da nas ne razumeju, moramo naći način da dođemo do njih drugačijom porukom, da je prenesemo emocijom i pokažemo koliko nam je važno da se čujemo. Da bismo lakše prišli deci, važno je da razumemo razvojnu fazu u kojoj se ona nalaze i shvatimo šta im je važno i kako razumeju svet. Postavljanjem pitanja tipa – s kim se dopisuješ, da li se poznajete, imate li zajedničke drugare, da li si siguran da se ne radi o lažnom predstavljanju... zapravo dajemo detetu priliku da razmisli o situaciji, sagleda je iz različitih uglova i samo osvesti neke probleme o kojima nije razmišljalo”, objašnjava Ana Mirković.

Na konstataciju da se i mediji često nalaze pred etičkom dilemom kako treba da izveštavaju o fenomenu digitalnog nasilja – ako o brutalnoj đačkoj tuči izveštavaju u nacionalom dnevniku, rizikuju da i druga deca dobiju ideju da na ovaj način postanu „popularni” i stignu u medije, a ako ne izveštavaju, rizikuju da budu optuženi da ignorišu realnost, naša sagovornica kaže:

„Mediji bi trebalo da imaju edukativnu ulogu. Tako mogu doprineti kreiranju svesti o ovom problemu, informisanju o svim izazovima i opasnostima koje nosi digitalna komunikacija, kreiranju društvene klime i ukazivanjem na to da je nasilje neprihvatljivo i da se ne sme zataškavati, ignorisati i poricati. Mi živimo u društvu koje je apsolutno tolerantno na nasilje, a agresivne osobe često se predstavljaju kao društveno poželjne, posebno u nekim medijima. To je nedopustivo, apsolutno neprihvatljivo i to se mora stalno naglašavati.”

S obzirom na to da gotovo svaki dan čitamo vesti o nasilju i maltretiranju, čije su vinovnici i žrtve deca i mladi, stiče se utisak da đačke tuče i fizički obračuni ranije nisu postojali, tj. da su savremeni tinejdžeri znatno agresivniji. Da li je psihičko i fizičko maltretiranje zaista fenomen novijeg doba ili je bilo sastavni deo svačijeg detinjstva i mladosti, ali je u odsustvu društvenih medija za svađu ili tuču nekada znalo samo društvo iz kraja ili razreda?

„I pre digitalne ere nasilje dešavalo se u školskom dvorištu ili parkiću ispred zgrade, ali je ’publika’ bila mala, a osoba koja trpi nasilje lako je mogla da pobegne u ušuškanost toplog doma i bude sigurna da je bezbedna. U digitalnoj eri svaki vid nasilja mnogo je vidljiviji – publika je ogromna, a takvi sadržaji lako se prošire. Čak i kada niste na društvenim mrežama, to ne sprečava neke ljude da se bave vama, pišu grozne stvari i kače neprimerene fotografije i snimke. Nasilje je, nažalost, oduvek postojalo i biće ga dok postoji civilizacija. U ovom trenutku, digitalno nasilje je dominantan vid nasilja, pa je edukacija roditelja, dece i svih instanci sistema jedini način da se ono drži pod kontrolom”, naglašava Ana Mirković.

U vremenu kada kamericom mobilnog telefona želimo da zabeležimo gotovo svaki (intiman) momenat u životu, žene širom sveta postaju žrtve svojih bivših partnera koji snimke njihovog intimnog odnosa objavljuju na specijalizovanim pornografskim sajtovima. Kako se zaštititi od tzv. osvetničke pornografije?

„Te oblike digitalnog nasilja nazivamo seksting i sekstorž, a nastaju kada neko želi da pokaže naklonost prema drugoj osobi i u inboks joj pošalje nage ili polunage selfije. Kada se veze prekinu, kada se pojavi ljubomora ili partneri žele da napakoste jedno drugom iz bilo kog razloga, takvi snimci često postaju predmet ucene. Moj savet je da nikada nikome, pa čak i osobi koju u ovom trenutku volimo najviše na svetu i kojoj bezrezervno verujemo, ne šaljemo ništa što ne bismo želeli da bude objavljeno u ’Politici’. Nema tajne komunikacije putem digitalnih platformi, svaki sadržaj koji pošaljemo makar jednoj osobi zauvek je van naše kontrole”, zaključuje Ana Mirković.