Žrtva na stubu srama

Sajber-nasilje, tj. zlostavljanje na internetu, specifično je jer žrtva od njega ne može da pobegne. Napadi traju, poruke pristižu, komentari se nižu bez pauze, pa žrtva ima osećaj da ni kod kuće ne može da bude „na sigurnom”. Tako se vrši veliki pritisak na dete i stvara se dodatni stres sa kojim ono ne može da se izbori, bez posledica.

Timea Kukla*

(Foto:lična arhiva)

Kada se radi o deci, najčešći oblici zlostavljanja putem interneta su – širenje glasina, laži, kreiranje lažnih profila koji imaju za cilj da ismevaju žrtvu ili da je predstave u lažnom svetlu, slanje uvredljivih poruka i neovlašćeno snimanje i fotografisanje, te deljenje fotografija u cilju ismevanja ili ucene, kao i izopštavanje, tj. kreiranje grupa i zajednica u cilju ismevanja jedne ili više osoba, bez pozivanja te osobe – osoba u grupu.

Nažalost, kada se radi o sajber-nasilju, ono se ne dešava uvek između dva deteta. Vrlo česti slučajevi zlostavljanja su kada se ono dešava između odrasle osobe i deteta, i tu je najčešći motiv iznuda novca ili seksualnog sadržaja. Na ovakav vid uznemiravanja dete može naići bilo gde na internetu, bez izdvajanja pojedinih aplikacija koje bi mogle da budu opasnije od drugih, jer se predatori uglavnom predstavljaju kao njihovi vršnjaci, kako bi brže uspostavili kontakt i poverenje deteta.

Kada predator želi da od deteta iznudi seksualni sadržaj i sa njime je u komunikaciji koja već dugo traje, a da dete ne zna da ne razgovara sa svojim vršnjakom – to se naziva gruming.

Gruming se odvija u nekoliko etapa: predator odabere žrtvu, otkrije njene slabosti (npr. loš odnos sa roditeljima), potrudi se da na toj slabosti osnuje odnos sa detetom, a onda nakon druženja počinje da udeljuje komplimente i veliča svoju žrtvu koja posle lažnog osećaja sigurnosti pristaje na sve.

Na primer, desilo se da je grupa dece izdvojila najosetljiviju grupu vršnjaka iz razreda, odvela ih u školsko kupatilo i prisiljavala ih da piju vodu iz ve-ce šolje, dok je druga grupa dece to snimala. Deca koja su u ovom slučaju bila žrtve vršnjačkog nasilja, deljenjem tog video-snimka postala su i žrtve sajber-nasilja. Video se prvo deli između đaka, a vremenom dospe do nastavnika, pa do roditelja, i na kraju do medija. To je višestruka viktimizacija koja žrtvu stavlja na stub srama i sve više utiče na njeno samopouzdanje.

U mnogim slučajevima dete koje je zlostavljano oseća stid zbog onoga što trpi, pa bira da problem pre sakrije nego prijavi. Veoma je bitno da se sa decom redovno razgovara, i da se reaguje i na najmanju promenu u ponašanju, kao što su bes, agresija, povučenost ili nezainteresovanost.

Usled nemoći i straha mnoga deca posegnu za samoubistvom kao rešenjem problema sajber-nasilja. Život u strahu da će ih neko ubiti ili podeliti sramni snimak iz školskog dvorišta, nešto je što dete ne može da podnese bez pomoći i podrške.

Kada god se radi o internetu i nezgodama do kojih dolazi prilikom njegove upotrebe, roditelji najčešće posežu za radikalnim merama, kao što su – zabrana tehnologije. Dete kom je zabranjena tehnologija krenuće da je upotrebljava tajno i roditelji neće znati ni da dete ima profil, a kamoli šta na njemu radi.

Na edukacijama koje Centar za nestalu i zlostavljanu decu sprovodi, roditeljima se savetuje da dozvole deci da koriste internet, ali da budu detetu „prijatelj (pratilac)” na svakoj mreži koju ima. Ovako će znati na kom principu funkcioniše svaka od aplikacija, ko je detetu na listi prijatelja i kakav sadržaj ono tamo deli.

Ukoliko roditelj sumnja da je dete žrtva sajber-nasilja, u razgovoru treba da izbegava osuđivački ton i vikanje, jer žrtva nikada nije kriva. Ovo je teška tema i decu je najčešće sramota da priznaju na šta su sve pristali prilikom kontakta sa pedofilom ili vršnjakom koji ih je ucenjivao ili zlostavljao na bilo koji način. Najbolji savet za roditelje je da se prvo nasamo saberu, a potom da sa puno strpljenja traže od deteta da samo objasni situaciju u kojoj se našlo.

*Centar za nestalu i zlostavljanu decu