Protokol tavariščice Natalije

Odavno u delu srpskih medija nije viđen takav publicitet kakav je dobila nova inostrana članica Srpske akademije nauka i umetnosti imena Natalija Naročnicka, ruska istoričarka, politikolog i ekspert za međunarodne odnose.

Nije bilo potrebno mnogo pretraživanja da bi se otkrilo zašto je „glas iskonske Rusije”, koji predviđa krah Zapada, obnovu slovenskog nacionalnog ponosa i pravoslavlja kao čuvara hrišćanstva, toliko očarao odeljenje za istoriju SANU, višegodišnjeg ponosnog emitera velikosrpske i proruske radijacije.

Okupilo se društvo u kojem su jedan stari akademik, terazijski Crnogorac sa dugim stažom odbrane Srbije od „izdajnika”, njegov kolega koji bi kapu Šerloka Holmsa trebalo da zameni ruskom šubarom i njihov mlađi kolega koji je kao govoropisac Slobodanu Miloševiću postao direktor Istorijskog instituta SANU, a uz ovu vlast bio i ambasador u Moskvi. Neizbežan je i jedan profesor istorije sa Filozofskog fakulteta koga pesmom brane deca sa Kosova.

Naročnicka je u SANU, istom koji je među akademike iz inostranstva primio i egipatskog diktatora Abdul Fataha al Sisija, poručila: proširenje NATO-a do granica Rusije, oduzimanje Kosova Srbiji, apetiti Istanbula da ponovo postane Visoka porta i pretvaranje Ukrajine u instrument kojim se Anglosaksonci služe u opštem ratu protiv Rusije – sve to izgleda kao izvršenje nekada odloženih planova. Glavni cilj je potčiniti postvizantijski prostor u kojem su ruski narod i Rusija uvek bili glavni igrači.

Kada je tako, vreme je da se probudi pravoslavni duh slovenstva čija sudbina „nije zavidna”, kaže članica Fonda „Ruski svet”. Slovenskim narodima pripremljena je uloga mrtvog eksponata u etnografskom muzeju.

To je davnašnji plan i što se Srbije tiče. Na Zapadu su „Načertanije” Ilije Garašanina koristili da njegove ideje o nacionalnom okupljanju svih Srba u jednu državu proglase za „velikosrpski hegemonizam”. Vidite ko i danas koči „razdeljene Srbe”, slabo je skrivena poruka pijeteta.

Istoričarka je u seriji intervjua srpskim medijima, koji su bili nalik jedan drugom, pažljivo izbegavala da kaže da su i carska Rusija, i SSSR i postsovjetska Rusija bili prijatelji Srba i Srbije samo onoliko koliko je to odgovaralo njihovim interesima. U njenu sliku stalnog rusko-srpskog bratstva ne uklapa se Garašanin koji je smatrao da je za Srbe bitno da ne služe ni Petrogradu ni Carigradu ni Beču i da im je najbolje da se drže Pariza.

Postoji kod Slobodana Jovanovića pasus koji opisuje šta je knez Aleksandar Gorčakov, ministar spoljnih poslova Rusije u vreme Berlinskog kongresa, u poverenju rekao Jovanu Ristiću, jednom od najvećih državnika Srbije u 19. veku: „Srpski interes retko kada je i ruski, ali je bugarski interes gotovo uvek i ruski. Zato prihvatite što vam Bizmark daje.”

Naročnicka, ćerka uglednog istoričara Alekseja Naročnickog koji je 1981. takođe izabran za inostranog člana SANU, tvrdi da je „Tito vodio veliku igru u interesu Čerčila”, što mora da se dopalo auditorijumu koji je davno definisao aksiom titoizma: antiruska spoljna i antisrpska unutrašnja politika.

Pre bih rekao da je Brozov patron bio Staljin, a ne Čerčil, a to što je došlo do raskida je duga priča koja bi morala da se završi zaključkom o Titovoj umešnosti laviranja – što ovdašnji monarhisti i velikosrbi ne bi priznali ni za živu glavu. Njihovo je da promovišu četništvo kao „drugi oslobodilački pokret”.

Sporenja oko istorije prepustio bih istoričarima da uvodna beseda nije ispunjena politizovanim porukama koje se tiču savremenosti. Naročnicka poput vrhunskog ideologa i propagandiste narative prošlosti koristi da Srbiji poruči da odstupi od Evropske unije i da se okrene panslovenskom pravoslavnom bratstvu koje jedino nudi spas od dekadentnog Zapada.

„Na Zapadu danas imamo totalitaristički progon slobode mišljenja. Mnogo gori od onoga koji je postojao u komunističkom Sovjetskom Savezu”. „Danas je na snazi dihotomija: konzervativna hrišćanska Evropa protiv postmoderne Evrope. Rusija stoji uz konzervativce”.

Pad Amerike je otpočeo. Krah Evropske unije je neminovan, pošto Evropa naglo gubi svoj suverenitet postajući instrument u rukama američke dominacije. Sledi kraj Nemačke kao industrijske radionice Evrope, kaže nova inostrana članica SANU čije reči zvuče kao eho kremaljskih ideologa poput Aleksandra Dugina.

Sve to za pravoslavnu vaseljenu ne predstavlja problem pošto „posthrišćanski” Zapad počiva na „antihrišćanskom tumačenju boga”, smatra Naročnicka koja je pre tri godine Zapadu poručivala da se zamisli zbog „božijeg znaka”, požara u pariskoj katedrali Notr Dam.

Koji „duh hrišćanstva” promoviše? Ruski, naravno. Rusija će štititi hrišćanske vrednosti. Potvrđujući kako se lako iz boljševičko-sovjetske nomenklature prelazi u klerikalno-slavofilni ultradesni tabor, ona nadmeno ignoriše činjenicu da postoji i hrišćanski duh Italije ili Poljske, hrišćanstvo holandskih ili američkih protestanata. Srpsko pravoslavlje je drukčije od ruskog. Kosovski zavet i ruska slavofilija su sasvim različite stvari, ali besednica zna zašto govori.

Ona kaže da se o sudbini slovenstva može prosuđivati samo ukoliko se nadiđu okviri „klišea” o ljudskim pravima i opštesvetskoj demokratiji. Poručuje da su pravoslavna civilizacija i državnost Srbije, koje je u amanet ostavio car Lazar – Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka – neprihvatljivi za libertarijansku doktrinu briselske elite. Istoričarka bi da zakuje Srbiju u vreme kosovskog boja, baš kao što se i ruska politika upire da očuva kosovski status kvo.

Njen je zaključak da je „ovde teško, gotovo nemoguće, voditi nezavisnu spoljnu politiku”. „Od Zapada treba očekivati samo obmanu. Oni hoće da date Kosovo i Metohiju, traže da raskinete odnose s Rusijom”...  „Treba verovati u rusku pobedu i ona će doći. Dužni smo da pobedimo. Ubeđena sam da će se ponovo desiti maj 1945. i nova Jalta”, kaže istoričarka sa geostrateškim zadacima.

Valjda je jasno na koju se stranu treba okrenuti: oslonite se na Rusiju. Mi ćemo vas spasti. Naročnicka objašnjava i uči nas kako da razmišljamo i promišljamo, reče jedan očarani slušalac njene besede. Tačno, ona promoviše veru, ljubav, otadžbinu, porodicu i poručuje da Srbija treba da se vrati u društvo bez ikakvih liberalnih vrednosti, bez pravog građanstva, u društvo konzervativnih vernika fasciniranih vođama, društvo kome stalno neko sa Zapada preti. Aktuelno politizovani angažman upakovan u istoriju.