Kosovo i treći svetski poredak

Treći svetski poredak, kao ni prethodna dva, ne može ni istorijski ni politički da se formira bez regiona zapadnog Balkana. Svedoci smo tektonskih političkih promena i vulkana „trećeg svetskog rata”. U ovom vrtlogu rađanja trećeg svetskog poretka jedna od ključnih reči je: Kosovo. No, ne treba potceniti ni značaj područja multinacionalne BiH, budući da se preko obe teritorije realizuje isti cilj: oslabljivanje Srbije.

To je najotvorenije pokazala Velika Britanija, sa ministrom spoljnih poslova Edvardom Grejom na čelu, Londonskim paktom, 1915. godine, kada je trebalo da se Srbija rasparča i oslabi. Ta namera, međutim, nije ostvarena zahvaljujući Mihajlu Pupinu, koji je uz pomoć geografskih karata Jovana Cvijića uticao na tok Mirovne konferencije u Parizu, te Jadranskim i Srpsko-bugarskim memorandumom. Pošto je predsednik SAD Vudro Vilson pročitao Pupinove memorandume, odlučio je da poništi Londonski pakt i tako su sačuvane teritorije Kraljevine Jugoslavije i Srbije.

Kapisla za početak Prvog svetskog rata bio je Sarajevski atentat, kada je Gavrilo Princip usmrtio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, u pokušaju „Mlade Bosne” da zbaci kolonijalnu austrougarsku vlast u Bosni i Hercegovini, što je samo pokrenulo nezaustavljive mehanizme borbe u nadmoći velikih sila. Međutim, Veliki rat nije okončao ekonomske krize kapitalizma, niti je okončana konkurencija između sila. Kršeni su ugovori i mirovni sporazumi. Liga naroda, osnovana radi očuvanja mira nakon Prvog svetskog rata, nije uspela da zaustavi ni uspon fašizma ni novi svetski rat, koji je izbio svega dvadeset godina nakon Mirovne konferencije u Parizu. Ujedinjene nacije, osnovane nakon Drugog svetskog rata, pokazale su se nemoćne da očuvaju mir, a neretko su ga svojim delovanjem i direktno ugrožavale.

Nakon Drugog svetskog rata, Kosovo postaje poligon za sva probna delovanja i pokušaje uništavanja država sa socijalističkim uređenjem, od SFRJ do članica Varšavskog pakta, te Kube i Kine. U Evropi, na Kosovu, varniči latentni vekovni sukob Srba i Albanaca, i to pod istom, jugoslovenskom zastavom. Padom Berlinskog zida postavljaju se počeci nove interesne sfere, gde dojučerašnje pobednice Drugog svetskog rata postaju glavni neprijatelji, najpre sa pozicija vojnih sila, a potom i u ekonomskim interesima – SAD i RF.

Moji pogledi na sudbinu Kosova možda bi i bili drugačiji da nisam tamo i živeo i izveštavao kao novinar od 1985. do 1992. Bio sam svedok svih tamošnjih dešavanja, od protesta osnovnoškolaraca albanske nacionalnosti, koji su na ulicama Prištine tražili promenu Ustava, pa do ubijanja bebe stare tek nekoliko meseci. Bilo je neizmerno teško održati nivo profesionalnosti u uslovima koji lede krv u žilama. Istrajao sam. Pre podne bih sedeo sa Srbima, a po podne sa Albancima, ili obrnuto. Informacije, ma koliko teške, bile su pravovremene. Kamerom i perom zabeležio sam albanski referendum za nezavisnost Kosova, sproveden po livadama i njivama, Kačaničku skupštinu, gde je usvojena Deklaracija o nezavisnosti, beg njenih članova preko Makedonije po Evropi, zavaravanje predsednika SK Kosova Rahmana Morine od strane Jusufa Karakušija, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Kosova, da će kosovska skupština biti održana u Đakovici itd.

No, vratimo se referendumu. Uistinu, zatražio sam od Ibrahima Rugove da zabeležim glasanje Albanaca. Sve je bilo u organizaciji političke partije Demokratskog saveza Kosova. Mesta mi je pokazao Bujor Bukoši, budući premijer u egzilu. Snimili smo masovni odziv albanskog življa, i to na oranicama i livadama. Disciplinovano su stajali u dugim redovima, ne odajući utisak da strahuju od moguće policijske intervencije. Njihovo glasanje u toplom septembarskom danu podsetilo me je na jesenju žetvu u Vojvodini i banatsku samošku mobu, na moje korene, na vojvođanski narod, koji, premda različite nacionalnosti, živi u saglasju. S druge strane, ovaj događaj oslikavao je potpuno drugačiji odnos naroda pod istim krovom. Policiji je, što je neshvatljivo, izmakao svaki trag za referendumom, ili je pak bila takva naredba.

No, umesto da spreči referendum hapšenjima učesnika i organizatora, policija je, u Titovoj Mitrovici, privela mog kamermana i mene. Oduzete su nam sve kasete, a zatim su presnimljene. Jednu smo uspeli da sačuvamo, nisu je našli u autu. Na njoj je bila izjava Ibrahima Rugove, budućeg prvog predsednika ilegalne republike Kosova, kao i Kaćuše Jašari i Ekrema Arifija, predsednika PK SKK nakon Azema Vlasija, Titovog miljenika kojeg je Milošević pritvorio zbog neprijateljskog delovanja. Vest koju sam poslao sarajevskom „Večernjem listu” o privođenju Vlasija obišla je svet i svi su očekivali ratno stanje. Janez Drnovšek, predsednik Predsedništva SFRJ iz Slovenije, pod uticajem spoljnog faktora, politički utiče na sudsku odluku i Vlasi se oslobađa nakon nekoliko meseci suđenja. Privođenje Vlasija bila je strogo čuvana tajna, a za tu vest dobio sam godišnju novinarsku nagradu sarajevskog lista, ali umesto primanja nagrade, dobio sam metak, kada sam izveštavao iz Temišvara o ubistvu bračnog para Čaušesku. Turobne slike rata u Rumuniji budile su mi sećanja na kosovsku situaciju, gde je razvoj događaja mogao biti isti.

Gnev policije, koja bez komande nije smela ništa da preduzima, osetio sam na svojoj koži, i to bukvalno. Dok su radili na presnimavanju materijala sa kaseta, mi smo, umesto kafe, dobili – batine. Ta „kafa” nam je služena više puta, dobijali smo je onako usput, kako bi koji policajac prošao. Udarci su se nizali, nogom, ramenom ili pesnicom u predelu stomaka. Kada je sve bilo završeno, ispratili su nas postrojeni u vidu potkovice sa raskoračnim stavom i šmajserima u rukama. Cevi su bile uperene u auto koji sam vozio. Noge su mi postale toliko teške da sam jedva uspeo da izađem iz policijskog dvorišta, praćen pomisli da samo jedan drhtaj prsta na njihovom oružju znači večno zbogom.

Albanija je priznala taj referendum. Nekoliko godina kosovski problem ostaje po strani, u centru je raspad socijalističkih zemalja, počevši od Rumunije. Humanitarna katastrofa se sprečava bombardovanjem SRJ. Nekoliko godina nakon bombardovanja Jugoslavije, Zapad je priznao tzv. republiku Kosovo, izuzev nekoliko država. Danas je Kosovo naš kulturološki koncept, naš kolektivni bol. Međutim, niko ko nije bio na Kosovu ne može ni da pretpostavi koliko je teško svima onima koji žive tamo, onima koji imaju svoju državu, a zapravo je nemaju.

Političari koji su osamdesetih i devedesetih godina informisali državno rukovodstvo Srbije jedno su govorili Miloševiću, a svoje kuće prodavali za basnoslovne sume Albancima. Narodu je, takođe, obećavano jedno, a onda su mu okretana leđa. Albanci su se priklonili hrvatskom i slovenačkom rukovodstvu i tražili internacionalizaciju Kosova. Umnogome zahvaljujući finansiranju sa crnog tržišta, uspeli su u tome. Uz naročitu anglosaksonsku i nemačku pomoć, Albanci su tako izgradili svoj put da se Kosovo proglasi državom.

Na ovom tlu nisu fizički prisutne Rusija i Kina, a pregovori iz Njujorka prebačeni su u Brisel. Rezolucija 1244, koja ukazuje na to da je Kosovo srpsko, u Briselu se isključuje. Srbija se za svoju zemlju bori vezanim rukama. Amerika i Britanija imaju otvoren put u ostvarivanju svojih namera, kao i SB UN u rušenju socijalizma i stvaranju novog svetskog poretka. Međunarodno javno pravo i diplomatija trenutno su u čekaonici ispred zelenog stola, a to je jedino mesto koje može iznedriti rešenje. To ne može sila, ne može rat. Može samo dijalog. Za to vreme Srbiju čeka odluka o (ne)miru, koja preko Kosova vodi ka stvaranju trećeg svetskog poretka.