Rekonstrukcija parka u Donjem Milanovcu

Preseljenjem Donjeg Milanovca krajem šezdesetih godina prošlog veka, kao najbolje urbanističko rešenje ocenjena je izgradnja parka u skoro čitavom luku pokraj dunavskog keja. Bila je to zelena oaza, prava dunavska terasa na kojoj su cvetale ruže, simbol Donjeg Milanovca, sinonim za radost i lepotu u ovom gradiću s ogromnim turističkim potencijalom.

Ali, ta ogromna površina kao da je nekom smetala, u zavisnosti od pozicija lokalnih interesnih sfera. Devedesetih godina prošlog veka, zahvaljujući jedinstvu građana, odbijen je pokušaj da se izdavanjem parcela za lokale uništi centralni deo duž glavne ulice, prema upravnoj zgradi zadruge.

Zatim se duži period mirovalo, sve do prošle godine, kad je opština otuđila zemljište od bivše karaule do Nacionalnog parka – tobože za izgradnju hotela s četiri zvezdice. Reč je o hotelu „Vodena Vila”, koji se već dve godine ne zida, a trebalo je, prema rečima čelnika, da uposli deo građana, koji su ostali bez tri fabrike i zadruge. Na otuđenom zemljištu, u privatnoj svojini nepoznatog vlasnika našli su se stadion za male sportove, dečji vrtić „Cveta Nikolić” i deo parka, staze keja. Jeste da ništa nije urađeno, ali se ove površine u katastru vode kao privatne. Šta to znači za decu i omladinu, prosudite sami.

U toku letnjih meseci opština nastavlja aktivnost i u opštinskoj zgradi u Majdanpeku organizuje javni uvid u plan za rekonstrukciju preostalog dela parka. Udaljenost između Donjeg Milanovca i Majdanpeka je 55 kilometara. Nije li bilo celishodnije da je javna rasprava održana u Donjem Milanovcu? Nije, jer je nekom, izgleda, stalo da hitno uradi nešto što nije prioritet. Ovo je treća rekonstrukcija za deset godina, a čemu vodi znaju brižni inicijatori.

U oktobru je postavljena tabla i počelo je skidanje novih ploča, kao i rušenje ograđenog dela s ljuljaškama i spravama za najmlađe, uz vađenje tuja i drveća. Pojedine topole su stare koliko i grad Milanovac. Argumenti da korenje ovog drveća podiže ploče nisu validni, jer čak i ako ih podižu, to ne znači da moraju da se poseku stabla u najlepšem delu parka, s najlepšom hladovinom.

Takođe, sve to zbog izgradnje ulice i kružnog toka. Ta ulica, zamišljena da se spoji s pristaništem, umanjuje površinu parka. Ostaće samo skromni parkić koji neće imati ko da zaliva i održava. Preduzeće za gazdovanje parkom nema inženjera hortikulture, tako da ni taj budući parkić nema perspektivu.

Zašto se u Donjem Milanovcu bave parkom kad urušeni kej nije saniran i ima stotinu problema od većeg značaja?

Narod masovno odlazi trbuhom za kruhom i za kratko vreme Donji Milanovac možda neće ni imati stanovnike, ali će imati rekonstruisani park u kojem neće biti šetača.

Naravno, voleli bismo da ne bude tako i da se vrati stari sjaj.

A da li će se dotle doći ovakvim potezima, ostaje svakom da o tome razmisli.

Siniša Stojčić,
Donji Milanovac