Bošnjačka dijaspora „izreklamirala” film o RS

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Tehnika džudo – u kojoj se težina neprijatelja koristi protiv njega – možda nije sasvim svojstvena društveno-političkim odnosima, ali se ispostavilo da bi se baš tako mogla opisati burna dešavanja koja je izazvao film Borisa Malagurskog „Republika Srpska: Borba za slobodu”. Histerija predstavnika bošnjačkih udruženja na Zapadu koja je pokrenuta odmah po najavi premijera ovog ostvarenja u evropskim zemljama izgleda da ne samo da nije dovela do toga da se usliše njihove želje i da se film ne prikaže, već je uspela da interesovanje za ekranizovanu istoriju Srba s ove strane Drine dovede do usijanja.

Bioskopske sale bile su popunjene u mnogim gradovima u EU, a tamošnja srpska publika hrli da se upozna s bremenitom istorijom sunarodnika u BiH. Neke bioskopske uprave u Evropskoj uniji nisu odolele servilnosti, pa su pod pritiskom stotina poziva, poslatih mejlova i upućenih pretnji – čak i terorizmom – otkazivale premijere, a i pojedini mediji priklonili su se bošnjačkoj euforiji. Neki od njih su i bez gledanja filma svoju novinarsku lenjost pokušali da nadomeste tako što su izveštaje bazirali na uvreženim narativima i u skladu sa saopštenjima bošnjačkih lobističkih organizacija. No, bilo je i onih koji nisu sputavali novinarsku znatiželju i nije im bilo mrsko da posete neku od premijera ovog dokumentarca.

Ketlin Bulanže, etnolog iz Evropske komisije, zahvaljuje Malagurskom koji „daje glas ovom malom narodu smeštenom između Srbije i ostalih naroda Bosne i Hercegovine”, u potrazi za svojim identitetom pod teretom surove istorije.

„Film nije polemičnog karaktera, a još manje je provokativan, rasvetljava jedan način razmišljanja i istoriju ovog hrabrog naroda”, navodi Bulanže.

Nezavisni holandski novinar, istoričar i istraživač Fabijan Fendrig nije našao ništa kontroverzno u ovom ostvarenju: „Film sadrži istorijsku pozadinu BiH s dobro dokumentovanim činjenicama. Mali deo filma bavi se temom stravičnog rata tokom devedesetih. Ono što se desilo u Srebrenici, recimo, ne negira se u filmu – naprotiv, pominje se vrlo jasno. Izuzetno je tužno što su mnogi bioskopi u mnogim državama bojkotovali film pod pritiskom bosanske dijaspore. Čak su političari i novinari osudili film a da ga nisu ni pogledali. Ovo je pravo lice kulture otkazivanja i mislim da u slobodnoj demokratiji ovakve stvari ne bi smele da se dese.”

Danijel Majić, nemački novinar Javnog servisa Hesena, kaže da film podseća na putopis i pojašnjava: „Pripovedač vodi gledaoce kroz bosanske gradove i krajolike, koji se predstavljaju širokim kadrovima i snimcima iz vazduha. Republika Srpska se predstavlja kao rezultat vekovne odbrambene borbe protiv nadmoćnih neprijatelja i kao garant za preživljavanje Srba u Bosni. U filmu se osuđuju zločini koje su počinili Srbi, nema negiranja.”

Autori ovog filma navode kako u filmu osuđuju sve zločine koji su počinjeni tokom rata devedesetih.

„Naš tim je snimao u Srebrenici, osuđujući ono što se tamo dogodilo kao najveći pojedinačni akt masovnog ubijanja tokom jugoslovenskih ratova i najgori u Evropi od Drugog svetskog rata”, navode autori i dodaju da su Srbi izgubili trećinu svoje populacije u borbi za slobodu u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu su bili žrtve genocida.

Malagurski za „Politiku” kaže da je srpski narod dao ogroman doprinos svetskoj civilizaciji, bez obzira na mrlje u svojoj istoriji, koje poseduje svaki narod i koje ne mogu definisati nijedan narod. „Želeo sam da probudim srpski ponos kod naših ljudi koji imaju razloga da se ponose svojom istorijom, kulturom i tradicijom, ali i da informišem i obrazujem stranu javnost koja je poverovala u propagandu protiv nas”.