Jajinci će konačno postati spomen-područje

Ostao je još samo jedan korak – da Sekretarijat za kulturu grada Beograda da pozitivno mišljenje na inicijativu da Muzej žrtava genocida preuzme brigu o Spomen-parku Jajinci. Direktor ovog muzeja istoričar Dejan Ristić smatra da je pitanje dana kada će taj birokratski čvor biti uklonjen pa stručni tim te ustanove kulture od nacionalnog značaja već planira kako će voditi brigu o prostoru koji je najveće pojedinačno gubilište i grobište iz perioda Drugog svetskog rata na području Srbije.

– Tu počivaju Srbi, Jevreji, Romi i pripadnici drugih naroda koji su stradali kao nedužne žrtve koncepta terora nacističke Nemačke, ali takođe i NDH i kolaboracionističkih srpskih vlasti. U Jajincima su streljani oni koji su prethodno bili u Banjičkom logoru, Starom sajmištu, u zatvorima Gestapoa i specijalne policije. To su bili građani Jugoslavije, mahom Srbi, hapšeni na teritoriji današnje Srbije, NDH, dovođeni u logore smrti i potom u Jajince da tamo budu streljani i pokopani u masovnim grobnicama – podseća direktor Ristić.

Stratište u Jajincima prvorazredno je važno za građane Srbije i pripadnike srpskog naroda u celini zbog onoga što se tamo desilo između 1941. i 1944. godine, a ponajviše zbog naših zajedničkih stradalnika, napominje naš sagovornik.

– Kada već govorimo o najvećem gubilištu iz perioda Drugog svetskog rata na području naše zemlje, a posebno o kulturi sećanja, nipošto ne smemo da zaboravimo to da je u socijalističkoj Jugoslaviji ona bila duboko ideologizovana. Govorilo se da su stradali bili žrtve fašizma, dok su njihovi dželati bivali imenovani fašistima. Međutim, kad govorimo u kontekstu genocida počinjenog nad Srbima na celokupnom području NDH u periodu od aprila 1941. do maja 1945. godine, ne možemo govoriti o žrtvama fašizma i fašistima. Žrtve su bili pravoslavni Srbi, a njihovi dželati nisu bili nikakvi fašisti, već hrvatske ustaše, a u širem kontekstu posmatrano to je bila onovremena hrvatska država – govori Dejan Ristić.

– Zašto je to važno istaći? Mi i danas terminološki brkamo pojmove jer najčešće sve svodimo na fašizam i antifašizam. Zapravo, na teritoriji Jugoslavije prepoznajemo žrtve fašizma, nacizma, ustaštva, bugarskih, mađarskih i albanskih zločina te je, pored ostalog, i to jedan od razloga zbog kojih je važno dobro poznavati nacionalnu povesnicu. Zbog te decenijama sprovođene potpuno ideologizovane jugoslovenske kulture sećanja vremenom smo sebe uskratili za značajna saznanja o prošlosti. Sa druge strane, period devedesetih godina 20. veka doneo je urušavanje čitavog jugoslovenskog koncepta, uključujući tu i kulturu sećanja, pa se kod nas pojavilo nešto što bismo mogli nazvati samoniklom kulturom sećanja, u znatnoj meri haotičnom, nedovoljno promišljenom i stihijskom – smatra iskusni istoričar.

– Stoga u Muzeju žrtava genocida, kao nacionalnoj i matičnoj instituciji, insistiramo na sećanju utemeljenom u celovitom i objektivnom poznavanju i vrednovanju istorijskih činjenica, kao i na pijetetu prema svim nevino postradalim žrtvama na našoj teritoriji u Drugom svetskom ratu. To je važno, ne samo zbog žrtava, već pre svega zbog nas danas, kao i onih koji će tek doći posle nas – napominje Dejan Ristić.

– Ovako široko objašnjavam i vraćam se u prošlost da bih istakao to da je naš višedecenijski odnos prema Spomen-parku ,,Jajinci” ništa drugo do zabrinjavajući pokazatelj nedovoljne svesti i znanja, pa i naše suštinske nezainteresovanosti. Ukoliko raspolažete saznanjima u vezi s time da se u Spomen-parku ,,Jajinci” godinama redovno voze auto-trke, slave dečji rođendani, izvode kućni ljubimci, organizuju sportske i mnoge druge aktivnosti zabavnog karaktera, onda i te kako svi mi zajedno imamo razloga za zabrinutost, ali i motiv za odlučno delanje kako bi takva neprimerena praksa bila trajno obustavljena – naglašava direktor Ristić.

– Da bi se to predupredilo i toj društvenoj pošasti koja se projavljuje kao kultura zaborava stalo na put, neophodno je da ustrojimo politiku pamćenja i kulturu sećanja u našem društvu, kao i da istrajemo u stvaranju zajednice znanja koju će činiti odgovorni, samosvesni i obrazovani građani – objašnjava prvi čovek muzeja koji je još krajem prošle godine Ministarstvu kulture uputio inicijativu da se toj prvorazredno značajnoj ustanovi kulture na staranje i upravljanje preda Spomen-park ,,Jajinci”.

– Tek u novembru ove godine Ministarstvo kulture je tu inicijativu prosledilo gradu Beogradu na izjašnjenje i čim se Sekretarijat za kulturu bude pozitivno izjasnio Vlada Republike Srbije će to pitanje staviti na svoj dnevni red. Zahvaljujući podršci predsednika Srbije i premijerke Brnabić, očekujemo da to bude urađeno vrlo brzo. Jajinci su, u formi memorijalnog prostora, uspostavljeni sada već daleke 1951. godine i od tada nisu povereni na staranje nijednoj ustanovi kulture. Dakle, tamo se ne organizuju obrazovni programi, nema čuvarske službe, kustosa – bukvalno ničega na osnovu čega bi svi oni koji žele da posete Jajince bili u prilici da obogate i objektivizuju svoja znanja o najstradalnijem periodu istorije srpskog naroda – ukazuje Dejan Ristić.

– Čim Muzej žrtava genocida bude na staranje i upravljanje preuzeo Jajince, odmah ćemo stupiti u akciju. Prvo će biti postavljene fizičke barijere kako više niko privatnim vozilima ne bi mogao da pristupi masovnim grobnicama. Potom ćemo postaviti video-nadzor i obnoviti čuvarsku kućicu kako bi ona postala inicijalni čuvarsko-kustoski objekat. Naši kustosi će biti na licu mesta kako bi svim zainteresovanim posetiocima pomogli da steknu celovitu i objektivnu sliku o mestu na kome se nalaze – najavljuje direktor prve poteze, ali i još jedan značajnu zamisao.

– Od svog osnivanja, već 30 godina, podstanari smo u neuslovnim prostorijama u zdanju u kome se nalazi Ministarstvo kulture. Imamo plebiscitarnu podršku da se u jednom delu budućeg redefinisanog Spomen-područja ,,Jajinci”, u njegovom segmentu gde nema masovnih grobnica, sagradi namenska zgrada Muzeja žrtava genocida, poput onih kojima raspolažu Državni muzej u Mauthauzenu ili spomen-područje u Jasenovcu. Neophodno nam je namensko, ali veoma svedeno i primereno zdanje, s obzirom na to da raspolažemo sa oko 200.000 jedinica građe i da je naša građa, ne samo muzejska i arhivska, već i neposredan dokaz o genocidu počinjenom od strane hrvatske države nad Srbima u periodu između 1941. i 1945. godine. U tom nepretencioznom namenskom zdanju nalazile bi se stalna postavka, službene prostorije, laboratorija za restauraciju i konzervaciju, učionice za realizaciju obrazovnih programa i sve ono što je neophodno za nesmetan rad institucije koja je jedinstvena u ovom delu Evrope – podvlači Ristić.

– Dakle, istovremeno s tim prvim merama da Jajinci budu sačuvani, međunarodnim konkursom bismo tražili odgovarajuće idejno rešenje za novu zgradu uz obavezu da se u čitavom spomen-području zadrži autentičnost i pijetetna atmosfera. Volje i podrške ovoj inicijativi zaista ima. Oko nje su se okupili svi – potomci žrtava, institucije, najšira javnost, državni vrh. Bitno je da u sledećoj godini krenemo korak po korak – umereni je optimista direktor Muzeja žrtava genocida, uz napomenu da „nipošto ne smemo da zaboravljamo, ignorišemo i relativizujemo istorijsko iskustvo bivanja žrtvom genocida počinjenog nad Srbima od strane hrvatske države tokom Drugog svetskog rata, već treba da kontinuirano stičemo i objektivizujemo naša znanja kako bi naše zajedničko sećanje bilo celovito, objektivno i snažno”.

Logori i gubilišta nisu parkovi

– Cilj nam je da posle toliko decenija konačno i kod nas primenimo dobru evropsku praksu jer su sva gubilišta iz perioda Drugog svetskog rata širom Evrope odavno već transformisana u ustanove kulture, kao što je to slučaj sa Mauthauzenom, Aušvicem ili sa nekadašnjim logorima u zemljama Beneluksa, potom u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj i drugde. Ukoliko gubilište nazovete spomen-parkom, što je jedino slučaj kod nas, i „parkovski” ga uredite, vi time (ne)svesno pozivate građane da tu provode slobodno vreme. Zato smo i u inicijativi da preuzmemo brigu o Jajincima naveli da bismo se primereno i dostojanstveno starali o spomen-području kao centralna ustanova Republike Srbije smeštena na najvećem pojedinačnom gubilištu iz perioda Drugog svetskog rata u našoj domovini – napominje Dejan Ristić.Po ugledu na ,,Jad Vašem”

Muzej žrtava genocida je Zakonom o kulturi i Zakonom o muzejskoj delatnosti dobio čitav niz nadležnosti kao centralna i matična institucija. Počev od kulture sećanja na žrtve genocida počinjenog nad Srbima na celokupnoj teritoriji NDH, Holokausta i Samudaripena – što je naziv za genocid nad Romima – do ratnih i zločina protiv čovečnosti počinjenih nad Srbima na čitavoj teritoriji Jugoslavije, kao i stradanja naših sunarodnika u logorima smrti širom Evrope tokom trajanja Drugog svetskog rata. Muzej je i međunarodno referentna institucija, osnovana pre tri decenije posebnim zakonom, po ugledu na ,,Jad Vašem” u Jerusalimu, kao specifična i po mnogo čemu jedinstvena ustanova kulture od nacionalnog i međunarodnog značaja.Straže su čuvale put do gubilišta

Pitamo direktora Ristića šta se nalazilo u Jajincima na prostoru gde i dan-danas postoje masovne grobnice nedužnih stradalnika.

– Tu je do 1941. godine bilo strelište Vojske Kraljevine Jugoslavije i zato je u ratnim okolnostima taj prostor bio pogodan za nesmetano vršenje masovnih zločina nad civilima i pripadnicima pokreta otpora. Jajinci su dovoljno udaljeni od grada, prostor je ogroman, a straže su postavljali i daleko od stratišta, čak i na Avalskom putu, kako bi zločinci sprečili žitelje okolnih naseljenih mesta da se približe i saznaju šta se tu zaista dešavalo – odgovara naš sagovornik.