Vasilis Mihailidis – „nacionalni pesnik Kipra”

Na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Katedri za neohelenistiku, održano je književno veče posvećeno kiparskom pesniku Vasilisu Mihailidisu. O ovom autoru govorili su Dimitrios Teofilaktu, ambasador Kipra u Srbiji, Aleksandra Milanović, naučni saradnik na Katedri za novogrčke studije Filološkog fakulteta, i Mina Đurić, docent na Katedri za srpsku sa južnoslovenskim književnostima.

Ambasador Teofilaktu je Mihailidisa opisao kao tragičnu ličnost kiparske istorije i književnosti, iz razloga što je umro u nepovoljnim okolnostima, zaboravljen u ubožnici (dom za uboge, sirote) u Limasolu, uprkos posebno važnom delu koje je ostavio iza sebe. Po mišljenju ambasadora, Mihailidisa treba smatrati jednom od glavnih ličnosti kiparske poezije i književnosti zbog toga što se istakao u svojoj oblasti, a u isto vreme se suočio sa omalovažavajućim ponašanjem tadašnjeg društva. Bio je vodeći dijalektički pesnik, poznat uglavnom po dugim epskim pesmama, zbog kojih je kasnije nazvan „nacionalni pesnik Kipra”.

Ambasador je naveo da je Mihailidis rođen sredinom 19. veka (razni naučnici navode pesnikove datume rođenja od 1849. do 1853. godine, dok on sam nije znao tačno), a njegovo rodno mesto bilo je danas okupirano selo Lefkoniko u Mesaoriji. Preminuo je u Limasolu, 8. decembra 1917. godine.

– Mihailidis je od malena ostao siroče, izgubivši majku Anetu, čije je poreklo iz Dalija. Njegov otac, Hadži Mihalis Haralambus, poznat kao Hadžikumbaros, koji je bio nadničar, poslao je malog Vasilisa u Dali, blizu svog ujaka, sveštenika i učitelja Hrisanta Papakonomosa. Od svog oca, koji je bio dobar pevač, i od preosvećenog strica koji je bio pesnik i slikar, čini se da je Vasilis Mihaelidis primio i svoje prvo krštenje u oblasti umetnosti, a osim poezije, trudiće se da se bavi i slikarstvom kasnije. Pokušao je da se posveti i ikonografiji i u tu svrhu se preselio iz Dalija u Nikoziju, kod drugog rođaka, takođe sveštenog lica i profesor u Grčkoj školi u Nikoziji, potonjeg episkopa Kiprijanosa Ikonomidisa – istakao je ambasador Teofilaktu.

Prema njegovim rečima, mladi Mihailidis (procenjuje se da je u Nikoziju otišao sa oko 12 godina) nastanio se u okolini Arhiepiskopije. U Nikoziji je ostao nekoliko godina, a postoje svedočanstva da je pohađao časove ikonografije kod izvesnog Haralambosa ili Hristodulosa. Mihailidis se iz Nikozije preselio u Larnaku, oko 1868. godine, ponovo kod svog rođaka Kiprijanosa Ikonomidisa, koji je sada bio izabran za episkopa Kitija. Tamo živi u strogom crkvenom okruženju i pokušava da radi kao slikar, ali bez mnogo uspeha. Međutim, Larnaka je tada bila „evropeizovani” grad, „kosmopolitskiji” od bilo kog drugog kiparskog grada, a njeno okruženje će uticati na mladog Mihailidisa, koji će tamo upoznati i neke učene ljude tog vremena, kao što su Gustavos Lafon, Teodulos Konstantinidis i drugi, istaknuto je na predavanju.

– Tokom svog boravka u Larnaki, Mihailidis će se prvi put pojaviti u književnosti, objavljujući 1873. svoja prva dela u stihu u časopisu Pitagora iz Smirne. U svojim stihovima ponekad koristi katarevusu, ponekad govorni jezik, ali i kiparske idiome, što otkriva jezičku nesigurnost, ali i konfliktne uticaje. Počinje, međutim, da ulazi u klasu „učenjaka”, ali i da se ozbiljno suočava sa problemom svoje profesionalne rehabilitacije. Iako ima visoke pokrovitelje (episkopa Kiprianosa), on nema dovoljno studija da bi bio postavljen na određeno mesto. Ali, imajući urođenu sklonost ka umetničkom stvaralaštvu, i da bi pratio pravac koja ne zahteva visoko obrazovanje, odlučuje da postane slikar i pokušava da završi više studije u Italiji. Pošto je odnekud uspeo da uštedi novac, Mihailidis je oko 1875. otišao u Italiju. Međutim, njegov pokušaj je propao i putovanje u Italiju će mu ostaviti samo sećanja na dela velikih slikara koje će pokušavati da kopira i imitira, ali bezuspešno – istakao je ambasador Teofilaktu.

Uskoro će, kako je dodao, napustiti Italiju i naći se u Grčkoj, gde učestvuje u oružanoj borbi za oslobođenje Tesalije 1877. godine.

– Nastanjuje se u Limasolu, gde privremeno nalazi smeštaj u imanjima metropole Kitijske. Počinje da radi u opštini Limasol, u početku možda (nije sasvim utvrđeno) bez plate i sa jedinom naknadom u vidu hrane i smeštaja. U arhivi opštine Limasol pominje se kao stalni službenik opštine tek 1884. godine. Malo kasnije pominje se kao „čuvar ubožnice i nadzornik životinja zaklanih u klanici sa mesečnom platom od četiri funte...”. Istovremeno se pominje da su nadležni u opštini smatrali dobrim što je Mihaelidis „bio poznavalac farmacije”. Ne znamo koliko je pesnik konačno naučio o „farmaciji” kako bi ostvario karijeru. Međutim, u Limasolu je postao poznat kao Vasilis Speceris. Na ovoj funkciji u opštini ostao je dugi niz godina, sve do 1910. godine kada je otpušten jer je postao alkoholičar – rekao je  ambasador.

Sve ovo vreme koliko je živeo i radio u Limasolu, nije uspeo da reši svoje materijalni probleme, niti je mogao da se oženi i stekne porodicu, iako se pominje njegova velika i neuspela ljubavna veza.

– Priča se da su neke od njegovih pesama, uključujući čuvenu Aneradu, inspirisane devojkom koja je pripadala bogatoj građanskoj porodici, Efterpi Mihailidi Arauzu, sestri gradonačelnika Limasola Mihaila Mihailidisa, 1913-1914, supruzi gradonačelnika Limasola Spirosa Arauzosa, 1914-1920. Pesnik je, međutim, imao stalan posao u bolnici u Limasolu (što, naravno, u to vreme nije bilo ništa značajno), kao i nekoliko prijatelja, od kojih su neki pripadali „aristokratiji” grada. Donekle je učestvovao u društvenom životu Limasola i imao je slabost za pićem, koja ga je na kraju odvela do alkoholizma. Među njegovim prijateljima bio je i Stilijanos Hurmuzios (sa kojim se pesnik povezao kada su bili deca, u Arhiepiskopiji u Nikoziji). Hurmuzios je pokrenuo u Limasolu 1884. novine Salpinks, u kojima će Mihailidis objaviti nekoliko svojih pesama. Pre izlaska ovog lista, svoje pesme je objavljivao u listu Alitheia, iz 1881. godine.

Kasnije, 1888. godine, pesnik je pokušao da izda svoje novine. Izdavao je (u štampariji Salpingos) satirične novine „Diavolos”. Njegov pokušaj da uskoči u novinarsko polje ponovo je propao. Izdao je samo šest brojeva lista Diavolos, od 18. januara 1888. do 18. aprila 1888. godine – naveo je ambasador Dimitrios Teofilaktu.

U međuvremenu je u Limasolu stvorio svoje značajno poetsko delo. Već u ovom gradu, 1882. godine, objavio je svoju prvu zbirku poezije pod naslovom „Bolesna Lira”. Obuhvatila je samo nekoliko njegovih pesama na kiparskom dijalektu, koje su i najvrednije u maloj zbirci, ali ne i njegove najvažnije. One će biti napisane nešto kasnije, kao što su njegova lirska pesma „Anerada” (1893) i njegova poznata duga epska dela „9. Jul” i „Hiotisa”.

– Mihailidis je novu zbirku poezije objavio nekoliko godina kasnije, 1911. u Limasolu. Ovo je zbirka pod nazivom „Pesme”, koja obuhvatiti obe pomenute duge epske pesme. Pored novina Alitheia i Salpinks, kao i časopisa Pitagora iz Smirne, razbacane pesme Vasilisa Mihailidesa objavljivane su i u raznim drugim publikacijama tog vremena, kao što su časopis Gramata iz Aleksandrije, Neon Kition Larnake, novine Kiriks iz Limasola i, naravno, njegov Diavolos. Mihailidisu se pripisuje i nekoliko nepotpisanih pesama, naveo je ambasador Kipra u svom govoru.

– Nakon napuštanja posla u bolnici u Limasolu (1910), opština ga je zanemarila, dajući mu nisku platu (dve funte mesečno) i to u poslovima „vezanim za čistoću grada”. Objavljivanje njegove zbirke Pesme, koja se smatrala najznačajnijom objavljenom na Kipru do tada (naravno, retroaktivno), učinjeno je više kako bi se pomoglo pesniku, nego da se knjiga proda. Cilj nije uspeo, jer prodaja (pod tadašnjim uslovima) nije mogla da bude uspešna.

Pesnik je na kraju završio u ubožnici u Limasolu (krajem 1915. ili 1916. godine), gde je proživeo kratak ostatak života u zaboravu. Tu je i preminuo 8. decembra 1917. godine – istakao je ambasador u svom  govoru koji je prevela Maja Stojiljković iz Ambasade Kipra.

Na književnoj večeri je najavljeno da će na proleće 2023. biti objavljena studija o Mihailidisu.