Smederevci traže svog zaštitnika građana

Smederevo – Iako je institucija zaštitnika građana predviđena Statutom grada Smedereva još 2015, Smederevci do danas nemaju svog ombudsmana. Doduše,  lokalne samouprave nemaju zakonsku obavezu uspostavljanja ove institucije, tako da ombudsmani postoje samo u 21 od 175 lokalnih samouprava u Srbiji.

Pokret „Tvrđava” iz Smedereva najavio je da će u narednom periodu uputiti inicijativu smederevskoj skupštini da na dnevni red stavi predlog o uspostavljanju institucije zaštitnika građana.

– Takođe, u sadejstvu sa narodnim poslanicima, iniciraćemo i izmene i dopune Zakona o lokalnoj samoupravi. Mi želimo da se reč „može”, kako sada stoji u zakonu, promeni u „mora” – kažu iz ovog pokreta, uz konstataciju da je svakom gradu ili opštini neophodan ombudsman kao nezavisna institucija koja će štititi prava građana i braniti ih od  države i državnih službenika ukoliko ovi ne postupaju u skladu sa zakonom.

U susret ovoj inicijativi „Tvrđava” je počela da edukuje meštane, pogotovo mlade, o važnosti osnivanja institucije ombudsmana u Smederevu i uopšte na lokalnom nivou. Održana je prva radionica na kojoj se 20 polaznika upoznalo s mehanizmima delovanja ove institucije. Stekli su osnovna znanja o njenoj važnosti i načinu pisanja pritužbe. Predavači su bili Nikola Burazer, master politikolog i programski direktor Centra savremene politike i Miša Sekulić, diplomirani pravnik i nekadašnji stažista kancelarije zaštitnika građana u Beogradu. Uskoro se očekuje još jedna radionica u Smederevu za  još 20 polaznika. Potom će, kako najavljuju organizatori, svi polaznici moći da posete Narodnu skupštinu i razgovaraju direktno sa poslanicima, kao i sa zvaničnicima lokalne skupštine u Smederevu.

U tematskom zborniku radova, koji su objavili Stalna konferencija gradova i opština i Pravni fakultet u Beogradu, navodi se da bi kod lokalnih samouprava, bez obzira na to što zakonom nije predviđeno obavezno formiranje institucije ombudsmana, morala prevladati moralna obaveza prema zaštiti prava građana.

Svi nosioci funkcija u izbornom procesu obećavali su građanima da će im, kad dođu na vlast, prevashodna dužnost biti da zaštite ljudska prava, interese i slobode, pa se logično nameće pitanje zašto nisu formirali instituciju čija je to osnovna funkcija. Drugo pitanje odnosi se na činjenicu da su time meštani pojedinih lokalnih samouprava u neravnopravnom položaju u odnosu na žitelje drugih mesta gde postoje ombudsmani, navodi se između ostalog  u ovom zborniku.

Tu su objavljena i saznanja do kojih su autori zbornika došli kroz razgovore sa čelnicima pojedinih gradova i opština koji su kao argument za neuspostavljanje institucije lokalnog ombudsmana navodili da za tim jednostavno nema potrebe, pošto im se građani uvek mogu slobodno obratiti ukoliko imaju neki problem i oni će to rešiti. Iz takvog stava, navodi se u zborniku, proističe utisak da oni ne dopuštaju da im neko preotme privilegiju da kontrolišu sva kretanja u njihovoj sredini, jer bi da se za svaki problem oni pitaju i da oni odlučuju. Međutim, ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri lokalni funkcioneri raspolažu odgovarajućim stručnim i pravničkim znanjima i iskustvima za rešavanje problema građana.