Čestitošću do sreće

Slučaj profesora Kneževića iz Šeste beogradske gimnazije mnogo me rastužio i naterao da ponovo preživljavam torturu i pakao kroz koje sam prolazio iz istih razloga kao i on. I sve ovo što budem napisao o sebi, ne pišem zbog sebe, već zbog vremena u kojem živimo i zla kojim smo okruženi.

Poslednjih 16 godina svog radnog veka proveo sam u jednoj osnovnoj školi u Kraljevu. Primljen sam na preporuku savetnika (nadzornika) za srpski jezik Raškog okruga, koji me je obilazio i u tutinskoj gimnaziji. Od pet direktora te osnovne škole samo me je prvi pustio da na miru radim svoj posao. I radio sam. Nastavu svog predmeta podigao sam na najviši nivo, a kulturnu delatnost škole doveo do stepena oduševljenja i učesnika i posmatrača tih događanja. Nijedan moj učenik nije pao na prijemnom ispitu, niti je morao da upiše neželjenu školu zbog manjeg broja poena. Predstave dramske sekcije koju sam vodio organizovano su gledali učenici svih kraljevačkih škola u Kraljevačkom pozorištu, a moji recitatori bili su redovni pobednici opštinskog i regionalnog i stalni učesnici republičkog takmičenja. Koliko god sam se trudio da decu obrazujem, još više sam radio na svom vaspitnom delovanju na njih. Neporočan; nikad bez kravate, nikad nisam seo na času. I šta sam dobio za to?

Već drugi direktor, uz pomoć prijatelja, načelnika Raškog okruga, ekspresno me smenio s mesta predsednika Školskog odbora zato što sam tražio da prihod od izdavanja fiskulturne sale ide na račun škole, a ne ko zna gde. Zabranio mi je da idem na ekskurziju s učenicima kojima sam bio odeljenski starešina. Treći direktor poslao je 12 „nastavnika” da isteraju sa časa đake i mene zato što nisam hteo da štrajkujem uoči petooktobarskih promena. Četvrti direktor, veliki poštovalac Samerhildske škole (kad učenik razbije školski prozor, treba mu hitno pribaviti kamenja da razbije još dva, tri...), organizovao je roditelje učenika jednog odeljenja da bojkotuju moje časove, navodno zbog slabih ocena. Jedan roditelj me bukvalno davio u učionici, govoreći da njegovom detetu nije potrebno znanje nego odlična ocena.

Ocenjivao sam objektivno i uvek prihvatao da je slaba ocena pola učenikova, a pola moja. Jedini sam upućivao učenike na popravni ispit, ali sam davao više petica nego obe moje koleginice zajedno. Direktorka je u vrlo kratkom roku dva puta dovodila nadzornika iz Kruševca (Kraljevo tada nije imalo svog nadzornika) nadajući se da će u njegovom nalazu naći povod za moju suspenziju. Nije ga našla, ali mi je odeljenje oduzela. Plata mi nije smanjena, a bruka o kojoj je i štampa pisala nije se doticala mog imena. Peti direktor, zbog mog javnog zalaganja da ne dođe na to mesto jer ga ni po čemu ne zaslužuje, drugog dana po stupanju na dužnost kaznio me zato što sam novac od provizije za prodate udžbenike, koji odeljenske starešine i danas uzimaju u toj školi, vratio đacima, a ne njemu kako je zahtevao.

Sve ovo zvuči neverovatno, ali je, nažalost, istina. Nisam sve ovo radio da bih se razlikovao od ostalih, ali ako sam i bio drugačiji, to je zato što sam se rukovodio maksimom da vaspitač najmanje vaspitava kad govori. Kao takav, bio sam predodređen da me masa prezire, te sam bio „mučen svešću o svom otuđenju i usamljenosti” (F. Dostojevski, „Zapisi iz mrtvog doma”).

Ponavljam: nisam pisao o sebi radi sebe, već zbog ko zna koliko ljudi koji zbog svoje čestitosti i vrednosti dolaze pod udar mediokriteta. A tek koliko je onih koji nisu uspeli da se odupru sili pakosti i zla. I zar se treba čuditi što nam je obrazovanje palo na ovaj nivo. Povlađivanje deci vodi u njihovu propast. „Dete mnogo milovano, nikad dobro vaspitano.” Pa valjda smo mi stariji tu da doziramo emocije i nadziremo njihov razvoj.

Ne verujem u zagrobni život. Zato poruku Nikolaja Velimirovića „U ovaj život si poslat ne da imaš sreću, nego da je zaslužiš” doživljavam uslovno. Smatram da sreću treba zaslužiti u svom radnom veku, a uživati u njoj po odlasku u penziju. Stoga, glavu gore, kolega Kneževiću. Ako ste svoj radni vek ozračili čestitošću, izdignite se iznad ljudske zlobe i pakosti. Imaćete vremena da uživate u svojoj zasluženoj sreći, kao i ja, evo već duže od 18 godina.

Radomir Jovanović,

profesor u penziji, Žiča