Za četvrti pokušaj više neće biti prilike

Kraj dvadesetog veka nije bio samo epoha sumiranja istorijskih, ideoloških, (geo)političkih i egzistencijalnih iskustava koje je čovečanstvo preturilo preko svojih leđa tokom kataklizmičnih sukoba i bespoštedne borbe velikih sila da se zagospodari planetarnim prostorom i istorijskim finalima. Tokom stoleća nije bilo mnogo inicijativa da se u središte pažnje međunarodnih institucija i intelektualnih autoriteta postavi etalon kantovskog „večnog mira”. Ali vredi pomenuti formiranje Društva naroda na završnom talasu Pariske mirovne konferencije 1919/1920. godine kao prvi pokušaj institucionalizacije kolektivne bezbednosti, pre svega na metodološkom postulatu pregovaračke diplomatije. Iako je sama ideja potekla od američkog predsednika Vudroa Vilsona, zanimljivo je da Kongres njegove zemlje nije dao saglasnost za članstvo. Epizoda sa Društvom naroda neslavno se okončala posle svega dvadesetak godina izbijanjem Drugog svetskog rata.

Naredna velika inicijativa bilo je formiranje Organizacije ujedinjenih nacija 1945. godine, sa međunarodnim pravom koje treba takođe da osigura kolektivnu bezbednost. Međutim, i ova nada čovečanstva da se krupni sporovi između ili unutar država mogu rešavati posredovanjem, na razuman i pravičan način, izjalovila se svega dve decenije od osnivanja UN. Američka vojna intervencija u korist jedne od sukobljenih ideoloških strana u Vijetnamu nikako se nije postavljala na dnevni red Ujedinjenih nacija i njenih organa. A agresija NATO-a na našu zemlju 1999. godine uvažila je međunarodno javno pravo taman koliko i piratski pohodi ozloglašenog Crnobradog. Ima nešto i u tradiciji.

U očiglednoj nemoći Ujedinjenih nacija da se suoče sa problemima zbog kojih su i osnovane i propasti koncepta da postoji pravno obavezujuća instanca za kršenje normi međunarodnog prava, ali i kolapsa savesti čovečanstva pred zločinima, još 1966. godine grupa najznačajnijih intelektualaca toga vremena pokrenula je „Raselov tribunal”, poznat i kao „Međunarodni tribunal za ratne zločine”. Bertrand Rasel, Žan Pol Sartr, Isak Dojčer, Simon de Bovoar, naš renomirani istoričar Vladimir Dedijer i još neki intelektualci i humanisti naredne godine održali su u Stokholmu prvu sesiju glasa savesti čovečanstva. Odlaskom sa javne i životne scene ovih časnih velikana dolazi duga noć vakuumske tišine. I tako je i danas.

U međuvremenu pojavila se jedna diskusija sa aromom filozofije istorije. Frensis Fukujama objavio je 1992. godine knjigu „Kraj istorije i poslednji čovek”, koja će postati bestseler u Americi. Autor proglašava istorijsku pobedu liberalne demokratije i kapitalizma i političkog Zapada nad nefunkcionalnim i totalitarnim društvom komunizma i drugih sklerotičnih socijalnih i političkih modela. Istorija kao dinamički niz događaja ne prestaje, ali je došao „kraj evolucije ljudske misli o primarnim načelima”. Non plus ultra – dalje od ovoga se ne može, smatra Fukujama.

Naravno, na ovako pretencioznu, u suštini hegelijansku ideju,   odmah su se javili odgovori i kritike. Za ovaj ogled najznačajnija je reakcija Semjuela Hantingtona koji u knjizi „Sukob civilizacija” vidi period posle okončanja hladnog rata kao novo poglavlje istorije, a ne njen kraj ili kao zatvaranje religijskih, kulturoloških ili vrednosnih razlika. Hantington tvrdi da se posle izdisaja epohe ideologija, koje su zasenile sve druge specifičnosti čovečanstva,  svet zapravo vraća u svoje „normalno stanje” u kojem će kulturni identiteti i entiteti predstavljati principe budućih svetskih polarizacija.

Ukrajinska kriza se pokazala kao dramski povod da se svet okrene preispitivanju svih temelja koji ga još održavaju u kakvoj-takvoj tački opstanka. Kao da izviru iz gorepomenutih knjiga čuju se ultimativne izjave pojedinih zvaničnika ili javnih ličnosti da su vrednosti koje konstituišu rusko društvo suprotne, pa i neprijateljske vrednostima zapadne političke hemisfere. Da pomenemo samo profesora Džejmija Raskina i generala Bena Hodžisa koji se bavi i nama, čak u kontekstu religije i eklisiologije (sic!). Ali, kako to tačno uočava Semjuel Hantington, i mnogi drugi narodi i zemlje u kojima žive, čak većina u svetu, takođe imaju svoje kulturne, religijske, moralne i vrednosne posebnosti, svoje ne manje uzvišene oblike čovečnosti. Zar ne bi upravo bilo totalitarno nasilje podvesti ih sve pod mindset Zapada, čak i kad bi to bilo moguće?

Ako se ukrajinski konflikt ne bude završio opštom katastrofom, onda će morati da se napravi treći pokušaj ostvarivanja kolektivne bezbednosti, na nasleđu Povelje Ujedinjenih nacija, poglavlja 16 i 17 i međunarodnog prava, ili na neki nov način, ali sa uvažavanjem interesa i prava zemalja članica, posebno prava na identitet, na posebnost i autonomiju odlučivanja. Ako se nešto može indigom preneti iz Hegelove lestvice da je istorija napredovanje u svesti o slobodi, onda je to svakako potencijalna perspektiva da iskustva, patnje i nepravda kolonijalizma, neokolonijalizma ili civilizacijska arogancija Zapada ostaju u kinoteci dokumentarnih filmova o ljudskoj pokvarenosti.

U trećem pokušaju Amerika ne bi imala težak posao. Dovoljno je da se umesto  argumentima vojne nadmoći i političkim uplitanjima i arbitriranjem u neuralgičnim područjima širom sveta, kao što je to slučaj sa nasilnom secesijom srpskog Kosova i Metohije, vrati svome ugledu demokratske i slobodne zemlje, upravo onako kako ju je u vreme njene spoljnopolitičke čednosti opisivao Aleksis de Tokvil. Na kraju krajeva, posle svih epizoda ljudske nesavršenosti, trijumfuju principi uma... Uglavnom...

Rečju, držite se sopstvenog liberalnog načela laissez-faire, što ćemo prepevati za ovu priliku kao: pustite nas da živimo i radimo kako mi hoćemo, a mi to radimo uvek u duhu i u granicama univerzalnih moralnih normi.

Za četvrti pokušaj više neće biti prilike.

Politički filozof

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista