Na bogosluženju i pravoslavni Mađari

BUDIMPEŠTA - Manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Srpskom Kovinu, u centralnoj Mađarskoj, po mnogo čemu je jedinstven u celokupnom srpskom manastirskom neimarstvu. Posetioce najpre osvaja svojom gotskom arhitekturom i freskama koje su se skladno uklopile u enterijer ispresecan lukovima. Tu je i prelepi barokni zvonik, postavljen na neobičnom mestu, a oko posmatrača zastaje i na skladnim dograđenim paraklisima.

„Imao sam prilike da više puta čujem od stranih posetilaca kako ushićeno govore da nisu mogli ni pretpostaviti da nešto tako može da se vidi ovde u Mađarskoj. Naravno, i sam sam bio zadivljen kada sam prvi put kročio pod njegove svodove i valjda je to presudilo da ostanem ovde”, seća se otac Andrej Pandurov, arhimandrit manastira u Srpskom Kovinu.

Ovde je došao iz Hilandara na Svetoj Gori, uoči Krstovdana, 26. septembra 2003. godine i skoro do samog dolaska, kaže, nije ni znao da u Mađarskoj postoje dva naša manastira. U Hilandaru je o manastiru Grabovac, koji se nalazi nedaleko od Seksarda, slušao od pokojnog vladike Danila (Krstića), tadašnjeg episkopa budimskog, ubeđen da je to jedini srpski manastir u ovoj zemlji. Tek neposredno pred dolazak, saznao je i za ovaj u Srpskom Kovinu.

„Vladika Lukijan mi je pokazao oba manastira i rekao mi da sam odlučim u kojem želim da nastavim svoj monaški život. Odlučio sam da to bude ovde”, kaže naš sagovornik.

Ističe da su vrata obe ove srpske svetinje u Mađarskoj neprestano otvorena za sve one koji ozbiljno razmišljaju da se posvete monaškom životu, ali je svestan da to nije dovoljno i da se teško danas nalaze oni koji su spremni da tihuju i sa drugima dele život u manastiru. Zato, kako napominje, obnova monaškog života, ne samo ovde, već i u matici, teče sporo.

Kada je reč o okruženju manastira u Srpskom Kovinu, u ovom gradu, nekada nastanjenom pretežno Srbima, danas je ostalo svega nekoliko mešovitih, srpsko-mađarskih porodica. Otac Andrej kaže da oni navrate u crkvu dva-tri puta u toku godine, a da na bogosluženja više dolaze pravoslavni Mađari i Srbi iz okoline.

„Uopšte nije retkost da na posvednevnim službama, večernju i jutrenju, ne bude nikoga. Službu tada obavljam sam”, priča naš domaćin.

Na pitanje kako se odlučio za monaški život, odgovara da nije bilo nikakvog dramatičnog preokreta koji bi bio uzrok njegove odluke da ode u manastir i zamonaši se. Bila je to jednostavno želja koja je u njemu tinjala još od ranog detinjstva, ali je ostvario tek kada je Bog za to odredio vreme.

„Kada sada pogledam unazad, zapravo ceo moj život je bio splet zaobilaznih puteva, puteljaka i staza koje su često naizgled vodile u nepoznatom smeru ali su me ipak mudro dovele do ostvarenja te moje želje. Kada sam 2000. godine otišao u manastir Hilandar na Svetoj Gori da se zamonašim, imao sam najiskreniju nameru da tamo i ostanem, što bi i trebalo da bude cilj svakog monaha – da ne ide od manastira do manastira očekujući da će tamo biti bolje nego ovde, već da po svojoj moći smireno podnosi iskušenja koja ga neće mimoići ni na drugom mestu, jer monaški život i jeste život u iskušenjima. Ipak, Božja promisao je odredila drugačije i evo, ja sam se obreo u Srpskom Kovinu. Bogu hvala. I to bi bila čitava moja monaška biografija”, kazuje otac Andrej.

Drevna je praksa da monasi, kada stupe u manastir, započinju potpuno nov život i za sobom ostavljaju svet iz kojeg su došli – porodicu, rodbinu, profesiju, navike i hobije. To, kaže otac Andrej, ne znači da zaboravljaju svoje najmilije i čitav svet koji su ostavili van manastirskih zidina, već naprotiv, da još više sa njima dele njihove brige, nedaće, njihova strahovanja i strepnje. Za monaha je, kako reče, čitava Božja tvorevina jedna porodica za koju se neprestano moli.

Ovaj rođeni Novosađanin, završio je studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu. Sredinom šezdesetih godina radio je u Crnoj Gori, pa zatim u Staroj Pazovi, da bi 1975. prešao u Sremske Karlovce, gde je do penzionisanja, 1999. godine, predavao u Filološkoj gimnaziji.

Kaže da živi rukovodeći se pravilom da svakoga dana treba nešto vredno uraditi, učiniti neko dobro delo.

„Neophodno je čoveku da radi i da stvara. Smisao života je u neprekidnom duhovnom razvoju i rastu. Otkad znam za sebe voleo sam da čitam. I danas redovno posećujem biblioteke i pratim šta je novo izašlo. Rado čitam dela Elene Ferante i Ildefonsa Falkonesa, a uživam i u istorijskim romanima Ivana Ivanjija. Čitanjem se neguje estetska komponenta ličnosti. Mislim da je to potrebno svakom čoveku kako bi održao duhovnu kondiciju. Toliko ima dobrih knjiga koje nas čekaju. To mi, između ostalog, ispunjava ne samo vreme, nego i dušu”, priča nam otac Andrej.

Imao je i brojne hobije. Kao gimnazijalac se 1954. godine upisao u Aeroklub „Heroj Pinki” u Novom Sadu, gde je pohađao kurs vazduhoplovnog jedriličarstva, u Nikšiću je vodio planinarsku sekciju, a Dunav i novosadski Štrand su takođe bili njegova velika ljubav, pa je na reci provodio mnogo vremena. I sada u manastiru Srpski Kovin, kako nam je rekao, ima onaj mir za kojim mnogi ljudi žude. Svestan je činjenice da traženjem stvari koje nisu večne, čovek ostaje neispunjen i da je oboženje zapravo susret dve ljubavi: božanske koja silazi i ljudske koja se penje.