Dragulji Srbije u riznici čovečanstva

Kada je 1. decembra prošle godine objavljeno da je srpska šljivovica upisana na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, dobar deo ovdašnje javnosti bio je gotovo opijen. Komentari u stilu da sada imamo jak izvozni adut i da će naša rakija od šljive pokoriti svetsko tržište žestokih pića, bili su dokaz da „uneskovača” i te kako može da ošamuti. Naročito ako se ne pročita pažljivo ono što piše na „etiketi”...

– Na Reprezentativnu listu su zapravo upisane naše društvene prakse i znanja u vezi s pripremom i upotrebom tradicionalnog pića od šljive, a ne rakija šljivovica kao komercijalni proizvod – objašnjava viši kustos Danijela Filipović, koordinator Centra za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije (CNKNS) pri Etnografskom muzeju u Beogradu.

Ovo je inače peti dragulj „žive baštine” Srbije koji je uvršten u riznicu čovečanstva. Prethodno, mesto na Uneskovoj Reprezentativnoj listi zavredele su porodična slava (2014), narodna igra kolo (2017), pevanje uz gusle (2018) i zlakusko lončarstvo (2020).

Upisom šljivovice na 17. zasedanju Uneskovog Međuvladinog komiteta za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, održanom krajem prošle godine u Maroku, zaokružena je decenija rada CNKNS, institucije kojoj je povereno vođenje Nacionalnog registra nematerijalnog kulturnog nasleđa, na čijem popisu je danas 57 stavki.

Formalno, sve je počelo u maju 2010, kada je Narodna skupština ratifikovala Uneskovu Deklaraciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa. Tokom naredne dve godine, Ministarstvo kulture organizovalo je mnoštvo edukativnih programa širom zemlje. Muzejski delatnici su obučavani kako da prepoznaju i dokumentuju elemente baštine koja se u vidu običaja, plesova, rituala ili specifičnih znanja i veština prenosi s generacije na generaciju, učvršćuje identitet zajednice i osećaj pripadništva. Paralelno se razgovaralo i sa zavičajnim i folklornim udruženjima, nevladinim organizacijama, lokalnim samoupravama, zajednicama nacionalnih manjina. Stvorena je široka baza zainteresovanih za identifikaciju svega što je na tlu Srbije „živa baština”, odnosno vitalna tradicija za koju se s pravom veruje da zadugo neće zgasnuti.

Da je „teren” odlično pripremljen, videlo se čim je 2012. oformljen Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa: tokom te prve godine, upisano je čak 27 stavki, skoro polovina od ukupnog sadašnjeg broja. Iz ovog inicijalnog korpusa su i potonji upisnici na Uneskovu Reprezentativnu listu – porodična slava, kolo, pevanje uz gusle i zlakusko lončarstvo, dok je šljivovica u Nacionalni registar uvršćena 2015.

– Ažuriranje registra jedna je od obaveza koju smo 2010. preuzeli ratifikovanjem Uneskove Konvencije. To znači i redovan upis novih elemenata i stalno praćenje evidentiranih, da bi se videlo da li upisana nematerijalna baština živi i razvija se u zajednici u kojoj je nastala i koja je jemac njenog opstanka. Ukoliko to nije slučaj, ona će biti izbrisana iz registra – kaže kustos Danijela Filipović, dodajući da takvih slučajeva do sada nije bilo. A nije se dogodilo ni da Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe, koji donosi konačnu odluku o upisu, odbije neku kandidaturu.

To ne znači da su kriterijumi blagi, ističe Filipovićeva, već pokazuje da se do najviše instance odlučivanja stiže kroz gusto proceduralno sito.

– U postupku kandidovanja vrlo je važna uloga regionalnih koordinatora CNKNS, kojih sada ima sedam: za Vojvodinu, Beograd, centralnu, zapadnu, istočnu, južnu Srbiju i Kosovo i Metohiju. Oni obilaze teren i održavaju komunikaciju s lokalnim zajednicama, pomažući im da prepoznaju elemente nematerijalnog kulturnog nasleđa. Potencijalne predlagače edukuju kako da formulišu kandidaturu i prikupe neophodnu prateću dokumentaciju. Ovaj materijal potom stiže u CNKNS na dalju obradu i eventualnu doradu, a zatim se predlog prosleđuje Komisiji za upis elemenata, koja je zadužena za stručnu evaluaciju. Ukoliko je ocena pozitivna, kandidatura ide pred Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe, koji donosi odluku o upisu u registar – objašnjava naša sagovornica.

A do sada upisanih 57 živih baština Srbije jasno pokazuje svu šarolikost kulturnog nasleđa. Na bogatoj trpezi su tradicionalne recepture za pastirski belmuž od mladog ovčjeg sira i kukuruznog brašna, novopazarske mantije od lisnatog testa nadevenog mlevenim mesom, pirotski kačkavalj, zlatiborski kajmak, vojvođanski hleb cipovka što danima ostaje frišak... U ulici veštih ruku stoluju znalci i nastavljači drevnih zanata i veština – kazandžije, klesari, ćilimari, filigrani, opančari, grnčari, tkači... Praveći treperavu muzičku zavesu, ječe gusle i gajde, prepliću se frule, kavali, trube i tambure, ori se vranjska gradska pesma, pevanje iz vika i ojkanje...

Iz ovog trezora, Nacionalni komitet za nematerijalno kulturno nasleđe i Ministarstvo kulture će uskoro odrediti sledećeg nominovanog za upis na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Favorit je pirotsko ćilimarstvo, to jest veština izrade ćilima na vertikalnom razboju, sa specifičnom ornamentikom koja je vremenom prerasla u nacionalni vizuelni simbol. Drugi najozbiljniji kandidat jeste naivno slikarstvo samoukih likovnih umetnika iz redova slovačke etničke zajednice, kojih je ponajviše u vojvođanskoj opštini Kovačica. Naravno, izborna iznenađenja su uvek moguća, tim pre što, teoretski, svi upisani u Nacionalni registar imaju pravo da budu predloženi za Reprezentativnu listu Uneska.

Piće utkano u mnoge običaje

Nominacioni dosije za šljivovicu je bio kompleksniji od sva četiri prethodna koje je CKNS pripremao, jer su s ovim pićem povezani različiti oblici nematerijalnog kulturnog nasleđa.

– Uzgoj autohtonih sorti šljive podrazumeva znanja i veštine koje se prenose s generacije na generaciju. Moba u vreme berbe običaj je koji okuplja i povezuje članove zajednice. Dok se sedi oko kazana u kome se peče rakija, ispredaju se priče, pošalice i anegdote, čime se čuva i obogaćuje pripovedačka tradicija – opisuje Filipovićeva značaj pića utkanog u mnoge običaje, pića uz koje se odvajkada nazdravlja, slavi, veseli, dočekuje, ispraća i oplakuje.

Značaj šljivovice prepoznao je i Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, pa je na zasedanju u Rabatu naša nominacija prihvaćena bez dodatnih pitanja i traženja dopunskih objašnjenja. Tako smo se, figurativno rečeno, kucnuli s Kubom, kojoj je na istom zasedanju na Reprezentativnu listu upisana tradicionalna veština pravljenja ruma. I „seli za sto” s Belgijom (koja je 2016. upisala kulturu piva) i Gruzijom, čija je tradicija pravljenja vina na Uneskovoj Reprezentativnoj listi od 2013. godine.