Sjajni tandem TV autora za spas Srbije

Godinama pratim naša dva vrhunska novinara-istraživača, „učitelja”. Jedan je Branko Stanković, autor emisije „Kvadratura kruga” (svake subote na RTS 1). Drugi je Jovan Memedović, autor emisije „Sasvim prirodno” (svake nedelje na RTS 1). Oba autora i njihove izuzetno značajne emisije već godinama ostaju nekako skrajnute, odnosno bez pravih komentara i analiza od strane odgovarajućih stručnjaka i šire javnosti.

Uveren sam, međutim, da oni, svaki na svoj osobeni način, rade na nekoj vrsti istorijskog zadatka, koji nisu dobili od države, nego su ga sami sebi kreirali, možda i nesvesni toga da je reč o zadatku važnom za opstanak samog srpskog naroda i njegove zemlje – Srbije. To je, možda, već zakasneli cilj i zadatak, neka plemenita vrsta možda utopijske vizije mogućeg spasavanja naše Srbije od fizičkog i moralnog propadanja. Kada ovo kažem, imam u vidu ukupan i pojedinačni rad ovih vrsnih Novinara (da, novinara s velikim N) na pokušaju osvešćivanja čitavog srpskog društva i naroda kako bismo shvatili da smo došli u situaciju da se nalazimo pred „provalijom”.

Šta to i na čemu to radi naš sjajni tandem, a sve za spas Srbije? Pre svega, to je rad na ekološkom čišćenju zemlje i društva.

Jovan Memedović, na primer, u poslednje vreme redovno ukazuje i upozorava na više nego potrebnu širu društvenu akciju za spasavanje Stare planine, koju vode sve malobrojniji žitelji te planinske lepotice (pre svega protiv nezakonitih, nemoralnih i sebičnih aktivnosti nesavesnih pojedinaca-profitera, na ubacivanju dragocenih vodnih tokova Stare planine u cevi za mini-hidroelektrane). Ti hrabri ljudi brane sebe, ali i nas, celu Srbiju, braneći te preostale žive vodne tokove, bez kojih nema života ni ljudi, ni životinja, ni biljaka, na tom prirodnom blagu istočne Srbije. Ostale naše planinske lepotice, pre svih Kopaonik i Zlatibor, već su devastirane, bez mogućnosti oporavka. Drugi primer – Jovan Memedović redovno posećuje i prati napore poslednjih, usamljenih mladih ljudi na planinama Srbije, koji se junački bore za opstanak u teškim životnim uslovima, ali i uz ljubav za prirodu u kojoj žele da ostanu, na svojim malim farmama.

Branko Stanković redovno ukazuje na propadanje srpskog sela, pre svega u brdsko-planinskim delovima zemlje, apelujući na potrebu da država pomogne naporima sve malobrojnijih srpskih domaćina da ostanu na svojoj zemlji i rade na proizvodnji prirodnih poljoprivrednih proizvoda, toliko značajne „organske” hrane, u korist svih nas, potrošača tih zdravih namirnica. Posebno me je dirnula emisija Branka Stankovića posvećena Vojvodini, za koju smo decenijama mislili da može da hrani ne samo celu Srbiju, nego i desetak puta brojniji Japan. Na moju veliku žalost, autor nam je predstavio dirljivu, ali beskrajno tužnu sliku naše nekadašnje bogate žitnice. Nezaboravna mi ostaje slika jednog od poslednjih salaša, u okolini Zrenjanina, na kojem živi porodica farmera koji gaji 200 krava i proizvodi milion litara mleka godišnje, a država mu nije pomogla ni struju da ima. Još je bolnija i tužnija vest da je bogata vojvođanska zemlja-oranica, već skoro uništena i ispošćena, pre svega zbog višedecenijske nekontrolisane upotrebe hemijskih đubriva.

Postavlja se pitanje: mora li tandem Memedović-Stanković da ostane kao jedan srpski Don Kihot? Ili treba da se pojavi neki novi Dositej i uzvikne: „Vostani Serbije, davno si zaspala...”

Mladen Obradović,
Beograd