Sponzorijada

„U vezi s modernizacijom, Kina je refleksom ksenofobije odbacivala ono što bi rado prihvatila da je bila nezavisna.” Ovu ocenu francuski istoričar Žak Žerne napisao je opisujući ne današnju, već devetnaestovekovnu Kinu, u doba kada je zapadni svet, zajedno sa carskom Rusijom, uveliko prodro na kinesko tlo donoseći vrednosti svoga društva i odnoseći sve što je moglo da stane na brodove i vozove. Oba procesa odvijala su se uz demonstriranje sirove snage kolonijalnih sila koje je odnelo nebrojene živote. Istorija kaže da je ishod jednog teškog oružanog sukoba sa Francuzima, u kome su Kinezi ne samo poraženi nego i poniženi, bio taj da su se oni protiv prihvatanja „zapadnjačkih izuma”, odnosno modernizacije, borili pamfletima čiji je naziv bio „ćingji” (nepristrasno mišljenje): svi koji su se okrenuli prema Zapadu bili su proglašeni za izdajice.

Dva veka kasnije Kina je sve samo ne onemoćala država čija bogatstva čerupa udružena „međunarodna zajednica”. Dokaz za to nisu (samo) basnoslovnih 40 milijardi dolara potrošenih na organizaciju Olimpijskih igara, pa ni 1.500 milijardi dolara deviznih rezervi (dva i po puta viših od ruskih na primer), nego njen galopirajući ekonomski razvoj koji joj garantuje da će već za desetak godina po ekonomskoj moći biti na istoj nozi sa sadašnjom najmoćnijom zemljom i Zapada i sveta – SAD. Zapad prema tom rastu nije ravnodušan: Kina je (zajedno sa Indijom) već „okrivljena” da je svojom privrednom ekspanzijom izazvala rast cene sirove nafte na svetskom tržištu.

Uz izvoz tržišne ekonomije u Kinu, Zapad, kao i pre dva veka, pokušava da joj izveze i deo sopstvenih vrednosti, pre svega osnovne principe demokratije i sva je prilika da to čini kao i nekad, ne istim sredstvima, ali sličnim. Pritisci iz Vašingtona, Londona, Berlina i Pariza postojali su još dok je samo bilo verovatno da će Peking dobiti organizaciju, nastavljeni su uoči Igara i trajali celim njenim tokom. Izveštavajući o događanjima izvan sportskih borilišta, zapadni mediji nisu dozvolili bilo kakvu promociju Kine koja bi imala pozitivnu političku konotaciju, bez obzira na promene koje je ova zemlja pravila, istina malim koracima, u poslednjih trideset godina. Štaviše, svako reagovanje kineskih vlasti na kršenje zabrane javnih protesta tokom trajanja Igara korišćeno je da se pokaže kako je spektakl sa otvaranja Igara samo plitka fasada kojom se pokušava prikriti da se Kina od Tjenanmena – i pored svih milijardi dolara koje ima – nije promenila. Što, na svoj način, pod znak pitanja stavljaju samo postojanje tih dolara u Kini i nastojanje svih sponzora Igara da se izbore za deo tržišta u toj zemlji. Na kritike da potpomažu politiku kineskih vlasti, predstavnici velikih kompanija odgovorili su da njihovo prisustvo, naprotiv, doprinosi otvaranju Kine prema svetu, jer ono znači usvajanje određenih međunarodnih standarda i pravljenje ustupaka kineskih vlasti. I verovatno će od veće pomoći za „demokratizaciju” Kine biti hiljadu „Mekdonaldsovih” restorana nego protestni gest nemačke kancelarke Angele Merkel, koja je odbila da prisustvuje ceremoniji otvaranja Igara. U tom smislu, ne samo zbog nastojanja sponzora da po svaku cenu oplode svojih šest milijardi dolara uloženih u marketing, ovogodišnja Olimpijada mogla bi se nazvati i sponzorijadom. Prednost te nevidljive politike sponzora je u tome što podrazumeva dobrovoljnost i nezavisnost Kine i odsustvo prisile.

A već pomenuta istorija kaže da je „ćingji” dobijao na popularnosti kad god je kineski suverenitet bio doveden u pitanje.