Dečaci iz Splita

U sarajevskom naselju Ilidža, posle utakmice na Šampion junior kupu, međunarodnom fudbalskom turniru za dečake, 14. januara uveče, lokalni, maskirani huligani bacili su suzavac na roditelje dece iz Beograda, pokušali da im otmu zastavu sa ćiriličnim natpisom „FK Zvezdara“ i u nastaloj gužvi ranili nožem jednog od roditelja.

Uvertira ovom napadu bio je izdvojeni, prilično pikantniji incident na meniju srbofobije: deca-fudbaleri iz Splita, tokom jedne utakmice, horski su skandirali „Ubij Srbina“!

Sutradan, 15. januara, na portalu splitskog dnevnog lista „Slobodna Dalmacija“ objavljen je komentar sa naslovom u tri rečenice: „Splitska djeca su vikala ,ubij Srbina’. Od koga su to  čuli? Od obitelji i drugih odraslih, tako ih se truje“.

Novinar Saša Ljubičić, autor komentara, tvrdi da mladi Hrvati samo ponavljaju ono što čuju i vide na ulicama, stadionima i porodičnim kružocima: „Djeca su izvikivala ono  što čitaju sa zidova... Pa ovdje je postalo sasvim normalno da se na sve strane kočopere kukasti križevi i ustaško ,U’... Ni po muke da su mržnja i isključivost samo stvar ulice: ološa, šljama, bande neodgojene. No oni su se odavno uselili u institucije: propagiraju ih pojedinci u školama, crkvama, medijima i udrugama“.

Uticaj pedagogije na bokorenje hrvatske srbofobije briljantno je opisao, pre skoro deceniju i po, tadašnji  splitski gradonačelnik Željko Kerum (HRT, 20. 9. 2009). U velikom intervjuu rekao je: „Srbi nam nikad ništa dobro nisu donijeli, ni oni ni Crnogorci. Tko s njima ima posla, ne prođe dobro“. Na potpitanje voditelja da li bi dozvolio da mu Srbin bude zet odgovorio je: „Nikad nije bio u mojoj obitelji niti će biti... Jer smo tako odgojeni“.

A zašto je, ipak, pomogao nekim Srbima?!

- Jesam, pomagao sam nekim Srbima jer sam dobar čovjek i jer su ti bili dobri ljudi. Ali svak mora znati gdje mu je mjesto, zaključio je Kerum svoju opservaciju o poželjnoj poziciji Srba u Hrvatskoj.

Kerum ne obmanjuje da je zaista pomogao „nekim Srbima“, više od „levičara“ i “pacifista“ koji su se zgražavali nad ovakvim Kerumovim stavovima, ali  ovde nije reč o tome već o njegovoj iskrenosti: restriktivni i diskriminatoski odnos prema Srbima u Splitu i Hrvatskoj rezultat je porodičnog vaspitanja i rigidne, ranovrsne socijalne indoktrinacije koja počinje u najranijem uzrastu.

Pre oko dva meseca trener splitskog fudbalskog kluba „Hajduk“ Mislav Karoglan, posle jedne utakmice hrvatskog prvenstva, žalio se na „nepravično suđenje“ što ga je „podsjetilo na doba Jugoslavije“. Njegovi kritičari odmah su izračunali da je dotični trener, u momentu raspada SFRJ imao osam godina, dakle da se poziva na svoje, nepostojeće iskustvo. Splitski novinar Viktor Ivančić ovako  je prokomentarisao Karoglanovo dečje „sećanje“: „Njegova se memorija, naime, ne temelji na doživljenom, nego na naučenom“ (portal zagrebačkih „Novosti“, 18. 11. 2022).

Pola godine posle izgona Srba u „Oluji“ u jednom ozbiljnom istraživanju  u Hrvatskoj, uz učešće američkih istraživača sa univerziteta u Indijani i Vajomingu, utvrđeno je da je hrvatski „radikalni nacionalizam“ vrednost za četiri petine ispitanika. Istraživače je zapanjio jedan drugi rezultat istraživanja: pomenuti  nacionalizam nije zasnovan na individualnim iskustvima, pa čak ni na svežem ratnom iskustvu. Zaključeno je da se hrvatski „radikalni nacionalizam“ (šovinizam) ne referiše na nešto iskustveno, doživljeno. U socijalnoj psihologiji važi teza da je resantiman (bolno sećanje, zlopamćenje) motorna snaga svakog nacionalizma, pa su se istraživači našli u čudu da, u hrvatskom slučaju, šovinizam ne buja iz lične, biografske empirije, već najčešće nezavisno od nje.

U takav zaključak uklapa se i ratni bilans Splita.

Grad Split je, za razliku od Šibenika i Zadra, prošao kroz rat 1991-1995 neokrnjen. A uoči i tokom rata oteto je „desetak tisuća stanova“ (kako kaže pomenuti V. Ivančić, „Feral tribjun“, 29. 10. 2004), srpskih i oficirskih, dok je u ratnoj luci „Lora“ tokom čitavog rata funkcionisalo stravično mučilište za koje su znali „svi Splićani“. Najupečatljiviji je početak priče, predratni: 6. maja 1991. na demonstracijama ispred splitske Komande VPO, jedan vojnik JNA je ubijen, nekoliko  ih je ranjeno,  a ceo svet je gledao kako jedan civil davi vojnika na kupoli vojnog vozila.

Zgodan, izuzetno ilustrativan presek stanja o splitskoj srbofobiji donela je „Slobodna Dalmacija“, pre više od 17 godina (1. 10. 2005), pod naslovom „Ne želim da mi dite gleda Srbe“.

Povod je bio kamenovanje prostorija splitskog pododbora zagrebačkog „Srpskog kulturnog društva Prosvjeta“ i peticija stanara zgrade, u kojoj se ove prostorije nalaze,  sa zahtevom gradskoj vlasti da odatle isele splitsku „Prosvjetu“.

Predstavnica zbora stanara, Zdravka Perkić, rekla je reporteru „Slobodne“: „Razumite, ovdi većinom žive ljudi koji su bili u ratu i sad da nam u zgradi bude srpska udruga, to je pljuska na rat, na sve. A ovo šta im je razbilo stakla, normalno je očekivati da se tako nešto desi“.

Druga šjora (gospođa) iz zgrade, rekla je. „Kako oni mogu bit u našoj zgradi, kad ja imam dite? Razumite, dite jednog dragovoljca, pa da tu mora gledat Srbe svaki dan. Kako? Neka ti Srbi iđu negdi drugo!“.

Autor reportaže poentira: „Na kraju, posve je pogrešno misliti kako u ulici Kroz Smrdečac 9 stanuju nekakvi posebno monstruozni ljudi i neviđene moralne nakaze: ne, to je naprosto slika suvremenog Splita“.

Reporter je posetio i „Prosvjetine“ manjinske parnjake, „Židovsku općinu“  i „Medžlis Islamske zajednice“ gde su mu rekli da ih, osim ponekog grafita, niko ne uznemirava. Ove dve institucije imaju prostorije unutar Dioklecijanove palate, za razliku od „Prosvjete“ koja je smeštena na periferiji, kako već kaže poetično ime ulice.

Novinar „Slobodne Dalmacije“ ironično zaključuje: „Dok nam u gradu ima Srba, ostalima neće  faliti ni dlaka s glave“.