„Proces veka” na stupcima našeg lista

Izveštavanje o suđenju za atentat na premijera Zorana Đinđića, koji je 12. marta 2003. godine ubijen ispred Vlade Srbije, bio je najveći profesionalni izazov za sudske izveštače „Politike”. Tokom tri i po godine trajanja prvostepenog postupka, na stupcima našeg lista ovom procesu dat je veliki prostor pa su naši izveštači zabeležili mnoge detalje koje drugi mediji nisu objavljivali. Informacije na našoj rubrici čiji su urednici tada bili najpre Ivana Anojčić, a zatim pokojni Dragan Vlahović, bile su tačne, pravovremene i često ekskluzivne, zbog čega su objavljivane i na naslovnoj strani, a čitaoci su nam verovali.

Reporteri „Politike” bili su prvi koji su u leto 2003. ušli u bivšu zgradu Vojnog suda u Ustaničkoj ulici u Beogradu, nakon što je to zdanje dodeljeno Ministarstvu pravde. U toj zgradi otvoren je takozvani Specijalni sud, u kome su 2007. osuđeni oni koji su ubili premijera Zorana Đinđića.

Kada smo dobili dozvolu da napravimo reportažu o rekonstrukciji suda, sve je još brujalo od mašina i alata i osećali su se mirisi lakova i boja. Od starog zdanja ostali su samo zidovi, a na adaptaciji radilo se i danju i noću.

Svi detalji suđenja za organizovani kriminal preuzeti su iz italijanskog modela. Ispod podova i u plafonima ugrađeno je više od 200 kilometara raznih kablova. Preuređena je i pritvorska jedinica kako bi u nju moglo da se smesti više od 200 okrivljenih. U prostoru velikog unutrašnjeg dvorišta počeli su radovi na izgradnji ogromnog amfiteatra, sudnice broj jedan. U njoj će se tokom naredne dve decenije suditi najvećim kriminalnim klanovima u Srbiji.

Rekonstrukcija nove sudske zgrade počela je posle završetka policijske akcije „Sablja” u kojoj je, nakon atentata na premijera, za 40 dana uhapšeno gotovo čitavo srpsko podzemlje, više desetina pripadnika najvećih kriminalnih grupa, rasvetljeno je nekoliko najtežih zločina i otkrivena sprega „zemunskog klana” i dela pripadnika Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, poznate kao „crvene beretke”.

Početak „procesa veka” kako su mediji nazvali suđenje za ubistvo Đinđića bio je zakazan za 22. decembar 2003. u 10 časova. „Do zuba” naoružani pripadnici Žandarmerije obezbeđuju plato ispred zgrade od ranih jutarnjih sati. Novinari, fotoreporteri i televizijski snimatelji pristižu već od 8.30. Stotinu ljudi tiska se u redu za ulazak, dok ulicom iza njih prolaze policijska i zatvorska vozila u kojima su dovezena 22 pripadnika „zemunskog klana” optuženih za ubistvo premijera Đinđića i druge zločine.

„Politika” je izvestila da nikada nijedno suđenje u našoj zemlji nije privuklo toliku pažnju i da je tog dana u sudu bilo 200 novinara.

Gužva na stepeništu je tolika da se čini da se red uopšte ne pomera. Detektor na ulazu u zgradu registruje i najsitniji komad metala, pa su mnogi morali da se vrate i iz džepova povade ključeve, novčiće i upaljače.

Prošlo je deset sati. Ispred sudnice, advokati, novinari i publika stoje u grupama. Hodnik je ispunjen duvanskim dimom i žagorom. Napolju je i dalje velika gužva i jasno je da neće svi ući. Na stepeništu se pojavljuje jedan od ključnih svedoka, Đinđićev telohranitelj, Milan Veruović, koji je teško ranjen u atentatu. Većina ga nije prepoznala.

„Izvinite, gde je ulaz za građane koji žele da prisustvuju suđenju?”, pitao je novinarku „Politike”.

Kažemo mu da svedoci mogu da uđu pre reda.

„Nisam dobio nikakav poziv ali došao sam jer želim da čujem tu optužnicu”, rekao je.

Ogromna sudska sala čekala je sudije i optužene. U parteru iza velikog staklenog zida smestili su se članovi porodica optuženih i novinari. Levo od sudijskog stola, gledano iz publike, sedeli su tužioci Nebojša Maraš i Milan Radovanović, advokat Rajko Danilović, zastupnik porodice Đinđić i četvoro sudskih saradnika. Preko puta njih sedelo je 40 advokata. Oni su branili 36 okrivljenih od kojih je 14 u bekstvu.

Iza staklenog zida, okružen stražarima, sedeo je Zvezdan Jovanović, njegov nekadašnji zamenik, optužen da je ispalio smrtonosni hitac Đinđiću u srce.

Stražari su mu skinuli lisice i odveli ga u levi deo prostora. Sa druge strane staklenog zida fotoreporteri mu prilaze sasvim blizu. Dok sevaju blicevi, Đinđićev ubica gleda pravo u njih.

Na galeriji sudnice sedela je Mila Đinđić, majka ubijenog premijera.

„Moja žalost je prevelika. Bojim se da će istina o atentatu na mog sina ostati skrivena”, rekla je novinarima.

„Molim vas, ustanite!”, kazao je ozbiljan muški glas pre nego što je u sudnicu ušlo sudsko veće – predsednik veća Marko Kljajević i članovi Nata Mesarović i Milimir Lukić.

Na optuženičkoj klupi je, pored Zvezdana Jovanovića, i 21 optuženi, među kojima su pripadnici bezbednosnih službi i nižerangirani članovi „zemunskog klana”. Kasnije je proces za ubistvo Đinđića razdvojen od ostalih zločina ove kriminalne grupe, do tada najveće u istoriji Srbije.

Prvooptuženi Milorad Ulemek Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije, tada je još bio u bekstvu. On se policiji predao nekoliko meseci kasnije, 2. maja 2004, dva meseca posle formiranja Vlade Srbije sa premijerom Vojislavom Koštunicom. Predaja Ulemeka bio je prvi u nizu velikih obrta koji su obeležili ovo suđenje. Nagađalo se i gde se on krio i zašto se predao baš u jeku predizborne kampanje za predsedničke izbore, na kojima je u drugom krugu pobedio Boris Tadić.

Naš list detaljno je prenosio sve što je u to vreme „državni neprijatelj broj jedan” izjavio pred sudom. Ulemek je optuživao saradnike pokojnog premijera za saradnju sa „zemunskim klanom” i razne kriminalne aktivnosti, a „Politika” je odmah na svojim stupcima imala i izjave političara koje je optuženi pominjao. Naša analiza njegove odbrane podrazumevala je čak i proveru vremenskih prilika na dan kada je, kako je tvrdio, kamufliran belim čaršavom po snegu bežao od Žandarmerije.

Drugi veliki obrt bila je predaja Dejana Milenkovića Bagzija, koji je izručen iz Grčke u februaru 2005. godine. U to vreme najavljivana je smena specijalnog tužioca Jovana Prijića, a Bagzi je pregovarao o statusu svedoka saradnika.

„Politika” je detaljno izveštavala kako su na suđenju svedočili Đinđićevi saradnici – Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović, Goran Petrović, Dušan Mihajlović i drugi ljudi koji su u to vreme bili na visokim funkcijama i radili u vladi. Svedočili su premijerovi telohranitelji, kao i očevici događaja, građani koji su se zatekli u blizini zgrade vlade u trenutku atentata. Saslušani su i Đinđićevi politički protivnici Dejan Mihajlov i Aco Tomić, a sud je odbio predloge da ispita tadašnjeg premijera Vojislava Koštunicu i njegove saradnike – Radeta Bulatovića, Dragana Jočića, Aleksandra Tijanića i druge.

Pored redovnog izveštavanja iz suda, pratili smo i sve što se izvan sudnice dešavalo u vezi sa utvrđivanjem istine o ubistvu premijera.

Postupajući zamenik specijalnog tužioca Milan Radovanović, uhapšen je 2005. zbog nikada dokazane veze sa jednom korupcionaškom aferom. Uskoro tužilaštvo napušta drugi tužilac u ovom procesu Nebojša Maraš, koji odlazi u advokaturu. Radovanović je iznenada preminuo 29. marta 2006, a zastupanje optužnice za atentat na premijera preuzima glavni tužilac Jovan Prijić.

U junu 2006, odbegli članovi „zemunskog klana” ubili su svedoka saradnika Zorana Vukojevića, koji je odbio da uđe u program zaštite.

Predsedavajući sudija Marko Kljajević u avgustu podnosi zahtev za razrešenje sa sudijske funkcije. Prethodno je njegov rođeni brat Goran Kljajević, tadašnji predsednik Privrednog suda u Beogradu, uhapšen pod optužbom da je vođa „stečajne mafije”.

Predmet je preuzela sudija Nata Mesarović, čije je tročlano veće ponovilo dokazni postupak i donelo presudu 23. maja 2007. godine. Svi optuženi su oglašeni krivim i osuđeni na višedecenijske zatvorske kazne, koje većina njih i danas izdržava. Sud je u presudi utvrdio ko su bili organizatori i izvršioci, ali politička pozadina i nalogodavci atentata do danas nisu otkriveni.

Kako izgleda sudnica bez rešetaka

„Politika” je u leto 2003. ekskluzivno objavila da će nova sudnica, izgrađena na ukupno 680 kvadrata, imati stolove i stolice za 112 advokata, 12 tužilaca, 12 sudskih veštaka i 24 mesta za zastupnike oštećenih. Svi stolovi imaju kompjuterske terminale i mikrofone. U prostoru koji je ograđen neprobojnim staklom bilo je mesta za 96 osoba – okrivljenih i stražara. Izgrađena je i posebna kabina sa zatamnjenim staklima za zaštićene svedoke.

„U zgradu Specijalnog suda ulaziće kriminal, zločini i sumnje a izlaziće pravda”, rekao je tadašnji premijer Srbije Zoran Živković, 24. oktobra 2003. godine na svečanoj ceremoniji otvaranja suda.

Novinari na mestu odakle su ispaljena dva hica

Reporteri „Politike” izveštavali su sa rekonstrukcije ubistva premijera, koja je obavljena u dvorištu Vlade Srbije, u zgradi iz koje je pucano u Ulici admirala Geprata 14, kao i u zgradu pored vlade, koju su optuženi pominjali kao lokaciju odakle je navodno ispaljen treći metak. Čitav kvart bio je blokiran, od skupštine do Mostarske petlje, jer su na mesto zločina dovedeni Ulemek i Jovanović, a izveštači „Politike” bili su na mestu odakle je atentator ispalio hice i ubio premijera.

Na suđenju su video-linkom saslušani i veštaci Instituta za kriminalističku tehniku iz Vizbadena u Nemačkoj, koji su potvrdili nalaz naših stručnjaka za sudsku medicinu i balistiku. Na osnovu toga sud će kasnije u presudi utvrditi da su u atentatu ispaljena dva metka, od kojih je prvi pogodio premijera u srce a drugi Veruovića u donji deo leđa.