„Politika” uvek na našem stolu

Punih 59 godina „Politika” jednom nedeljno objavljuje tekstove iz sveta arhitekture, enterijera, dizajna, koje potpisuje Radmila Milosavljević. Sada, u 91. godini života, može da se pohvali najdužom neprekidnom saradnjom sa najstarijim listom na Balkanu, koja je počela 1964. Za gotovo šest decenija u „Politici” je objavila više od 3.000 tekstova.

„Diplomirala sam arhitekturu 1955. i sa 23 godine počela da radim na gradilištu i da se bavim praksom. Ipak, oduvek me je privlačio enterijer. Osam godina kasnije uporedo sa ovim poslom krenula sam da pišem za ’Dugu’, ali pravi izazov za mene je predstavljala ’Politika’. Odrasla sam uz nju, moji roditelji su je redovno čitali i stalno je bila na našem stolu. Uvek je bila deo moje kuće. Zato sam i želela da tu objavljujem tekstove”, priseća se Radmila.

Tako je polovinom 1964. godine pozvala redakciju našeg lista i razgovarala sa Nadom Doroški, tadašnjom urednicom rubrike „Žena i porodica”.

„Pitala sam je ’da li želite da u okviru svoje rubrike imate rubriku o uređenju stana’. Rekla je da to ne bi bilo loše i pozvala me da dođem da se upoznamo i dogovorimo. I tako je sve počelo...”, kaže Milosavljevićeva.

Prva serija tekstova nazvana je „Stanovanje u sto lekcija”, a posle toga usledile su mnogobrojne teme o enterijeru – od rasporeda nameštaja do tepiha, zavesa, ogledala, slika...

Tada je već počela da radi u Zavodu za kulturu stanovanja, gde se sa drugim arhitektama bavila enterijerom u vreme, kako kaže, kada to niko drugi nije radio. I baš kao što je od detinjstva bila između „dva fronta” – naklonjena poetici i pisanoj reči s jedne i matematici i arhitekturi s druge strane, tako se i tokom karijere bavila dvema različitim umetnostima – enterijerom i pisanjem.

„Trebalo je svake nedelje pronaći temu koja će biti interesantna čitaocima, ali mi sam rad nikada nije bio teret. Išlo je nekako paralelno sa pisanjem knjiga i snimanjem serija o enterijeru na televiziji. Uređenje stana je fenomenalna priča, ne bi čovek verovao koliko tu ima najrazličitijih tema. Arhitekta prvo mora da od korisnika dobije odgovore o najsitnijim detaljima u vezi sa načinom života, jer ne postoje dva isto uređena stana”, objašnjava Milosavljevićeva.

Pisanje tekstova za naš list, uz karijeru arhitekte ali i porodicu, nije bio nimalo lak posao. Trebalo je uskladiti sve obaveze, ali i na vreme završiti rukopis, a zatim ga i doneti u redakciju. Kašnjenja nije smelo da bude, kaže Radmila.

„Jednom sam se jako razbolela i lekari su rekli da moram u bolnicu. Rekla sam ’u redu, ali samo malo sačekajte’ i onda zamolila ćerku da otkuca samo još nešto što je trebalo da  izdiktiram, jer je tekst morao da bude završen”, priča Radmila.

I svako putovanje ili odlazak na odmor značili su pisanje bar dva rukopisa unapred, jer izostanak rubrike nije dolazio u obzir. Ipak, ovaj rad je Radmilu, kako kaže, uvek ispunjavao i nikad joj nije bilo teško da završi sve u roku. Naravno, dodaje, tu je i dragocena podrška porodice, prvo roditelja, a kasnije i supruga.

Kako su decenije prolazile, tako su se menjali i urednici rubrike na kojoj je sarađivala. Bile su tu Olga Vasiljević, Dragana Bukumirović, Mirjana Belić Koročkin, Zorana Šuvaković – i sa svima je imala dobru saradnju.

I sama rubrika je menjala naziv – od „Žene i porodice”, preko „Žene, mode i doma”, „Ženskog sveta”, „Žene u društvu i porodici”, „Ženske strane sveta”...  do današnjeg „Mozaika”. Ali kutak posvećen uređenju stana i arhitekturi sačuvan je bez prekida do današnjih dana.

„Decenijama sam u ’Politiku’ dolazila kao u moju kuću. To sam radila i devedesetih, tokom onog doba hiperinflacije. I tada sam sve više shvatala da moja rubrika gubi smisao –ljudi nemaju para da kupe hleb, a ja ih savetujem kako da kupe žutu zavesu. To sam i rekla tadašnjoj urednici Miri Belić Koročkin koja se složila sa mnom. Ali nisam htela da prekinem saradnju sa ’Politikom’ već sam našla rešenje: počela sam da pišem tekstove na temu ’Soba koju maštam’, koji su kasnije pretočeni u istoimenu knjigu. Možete da nemate pare da kupite zavesu, ali to ne znači da ne možete da maštate o tome”, objašnjava Milosavljevićeva.

Okolnosti oko pandemije uticale su da manje izlazi. Ali i dalje joj ljudi prilaze i komentarišu njene tekstove u našem listu.

„Baš nedavno sam bila napolju s unukom kad je prolazio komšija i kaže ’dugo vas nisam video, ali redovno čitam vaše tekstove’”. Pamtim i događaj od pre pet-šest godina, kad sam bila sa ćerkom u PIO fondu. Prišle smo šalteru kada je naš broj prozvan i dale dokumenta službeniku. Pogledao je dokumenta, pa mi je rekao: „Odlični su vam oni tekstovi u ’Politici’”, priča Radmila.

I u 91, kao i celog života, čita „Politiku”. U njenom listu, kako kaže, Kulturni dodatak je obavezno štivo, a pažnju joj privlače i mnogi drugi tekstovi. Desi se da neki preskoči, kad joj kasno donesu novine. U rubrici Mozaik svake nedelje tu je i njen tekst, ovog puta iz serijala „Kuće umetnika”.

„Želim vam da trajete najmanje još toliko, a i mnogo duže od toga”, dodaje povodom 119. rođendana „Politike” arhitekta Radmila Milosavljević.

Dežurstvo za čitaoce

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka Radmila Milosavljević je sa koleginicom Božanom Pekić jednom nedeljno imala i posebno druženje sa čitaocima u „Politici”. Njih dve su u određeno doba dana tokom dvočasovnog dežurstva u redakciji primale čitaoce našeg lista kojima je bio potreban savet u vezi sa uređenjem stana. Postojao je i jedan uslov da posetilac dobije željene odgovore – morao je sa sobom da donese „Politiku”.

Bogata biografija

Radmila Milosavljević tokom svoje karijere bavila se arhitekturom, enterijerom i dizajnom. U „Politici” je radila i na dodacima posvećenim uređenju stana koji su izlazili jednom mesečno. Godinama je sarađivala i sa mariborskim časopisom „Naš dom”, a objavila je i 15 knjiga. S ponosom govori i o osnivanju Dopisne škole „Ambijent” koja je radila više od tri decenije.