Glumac ništa ne može sam

Dve premijere u Narodnom pozorištu u Beogradu, dve potpuno različite uloge, dva različita žanra, rediteljska pristupa i obe vrlo uspešne predstave. „Vlast” u režiji Milana Neškovića, komedija po tekstovima Branislava Nušića, predivna glumačka ekipa, uvek prepuna sala. Tu je i „Rat i mir” Borisa Liješevića, njegov prepoznatljivi rediteljski rukopis, Tolstojev naslov koji dovoljno govori, ambiciozan projekat sa puno mladih talentovanih glumaca. Predstava je već osvojila nekoliko nagrada i opet prepuna sala. Mislim da glumac ne može da poželi više od toga.

Glumica Zorana Bećić Đorđević ovako je za „Politiku” komentarisala umetničke izazove sa kojima se tako posvećeno nosila u prethodnom periodu. A da je bila na visini zadatka najbolje govore pojačani aplauzi koji su je pratili tokom svakog scenskog nastupa, bilo u Budvi, Ohridu, Užicu, Vranju, ili na matičnoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

– Obično novinari pitaju koja vam je omiljena predstava, za mene je to „Vlast”, svi tumačimo po nekoliko likova, predstava je vrlo aktuelna, a glumački izraz jak i slobodan – kaže Zorana Bećić Đorđević. Novi umetnički izazovi već su deo njene svakodnevice. 

Iza Zorane Bećić Đorđević je ceo spektar pozorišnih junakinja koje je ostvarila na sceni nacionalnog teatra: Olimpija („Dama s kamelijama”), Mari Šatova („Zli dusi”), Jelica („Laža i paralaža”), Amelija („Dom Bernarde Albe”), Kadinica („Derviš i smrt”)…

– Sve uloge koje ste naveli su alternacije, što znači da su ih moje koleginice izgradile, a ja sam u nekom trenutku „uskočila” u njihove cipele i nastavila život tih junakinja. I baš to je pozorište: živa stvar i predstava koja je važnija od pojedinca. Tek posle nekoliko igranja, kada prođe trema i panika počnem stvarno da mislim o njima i da im dodajem neko moje tumačenje. Uvek mi je kod likova interesantno dokučiti koji deo ličnosti pripada njihovom karakteru, a koji deo je oblikovan okolnostima u kojima se nalaze. Šta im je sudbinski zadato, a koliko su svojim životom zapravo upravljali. Tumačeći likove upoznajem sebe i trudim se da razumem i druge – naglašava umetnica. 

Sa posebnim emocijama Zorana Bećić Đorđević osvajala je i lik srpske slikarke Milene Pavlović Barili u predstavi „Mesec u plamenu”. Slučaj je hteo da baš ona „obuče odelo” ove neobične heroine.

– To je uloga koju sam nasledila od Danijele Štajnfeld kada je otputovala iz zemlje. U početku sam je igrala samo pokušavajući da ispoštujem ono što je Danijela zajedno sa pokojnom Đurđijom Cvetić napravila. Kada uskočite u neku predstavu nemate vremena da mislite o liku, trudite se da ispoštujete ono što su kolege uradile i da ne pravite greške. Na moju sreću tu predstavu sam igrala godinama. Milena Pavlović Barili me je očarala svojom dubinom i slobodom i duboko potresla svojom nesrećom. Ona je verovatno naša najveća slikarka. Imala je izuzetno uzbudljiv i težak život. Publika je uvek sa predstave odlazila duboko pogođena. Nadam se da će njena priča biti ekranizovana jer je ona umetnica koja to zaslužuje.

Zorana Bećić Đorđević rođena je u Sarajevu u umetničkoj porodici: kao kćerka Zorana Bećića, doajena bosansko-hercegovačkog glumišta, i Vanje Popović, pozorišne kostimografkinje, i kao unuka glumca Drakčeta Popovića. Kakva su joj sećanja na Sarajevo, tamošnje Narodno pozorište u kojem je, sticajem okolnosti odrastala, priča sa posebnim emocijama:

– Upravo tako, tamo sam odrasla. Narodno pozorište u Sarajevu, ali i tamošnji Kamerni teatar bili su moje obdanište. Sate i sate sam provela u krojačnicama i scenskim radionicama, sve predstave koje su radili moji roditelji sam pratila od mizanscenskih proba. Proces stvaranja predstave mi je bio najuzbudljiviji, od prvih maminih skica pa do gotovih kostima koji na glumcima oživljavaju likove. I sada najviše uživam u stvaranju predstave, sklapanju kockica svih saradnika da bi se protumačio tekst, prenela misao pisca i reditelja, a onda i pojedinačna drama svakog lika kroz glumačku igru.

Tokom tinejdžerskih dana prefinjena Zorana Bećić Đorđević bavila se sportom, otkrivajući u isto vreme i svet umetnosti. Do poslednjeg trenutka dvoumila se oko izbora profesije. 

– Okolnosti su odlučile umesto mene. Srednju školu završila sam u Vršcu devedesetih godina prošlog veka. Pozorište mi je bilo dostupno i blisko. Kako sam tamo provodila slobodno vreme lenčareći, odlučili su da me uposle i počela sam prvo da statiram, zatim da igram u dečjim predstavama, pa i u nekim večernjim. Prirodno je bilo da nastavim tim putem i upišem FDU u klasi profesora Predraga Bajčetića. Moja prva profesionalna ulogu u vreme studiranja bila je u pozorištancu „Puž”, poslednjih nekoliko godina u školi glume „Prvi koraci” radim sa „malim glumcima”. Oni izvlače najbolje iz vas i na sceni i u radu, za njih mašta mora da se odvrne do kraja. Ti mali umovi vas ne kritikuju samo očekuju vaš maksimum, ništa manje od toga, naglašava naša sagovornica.

Zorana Bećić Đorđević završila je studije glume sa najvišom ocenom, sa predstavom „Tre sorele”. O tome koja je njena „mera za meru”, kaže:

– Posvećenost, raznovrsnost, kolegijalnost. Naravno da se trudim da posao radim najbolje što umem i da svaki lik protumačim na drugačiji način. Iako vas u glumačkom poslu vrednuju kao pojedinca ništa ili vrlo malo možete uraditi samostalno. Za uzbudljivu scenu vam je potreban kolega, za dobar karakter potreban vam je kostim i maska, a atmosferu donosi muzika.