U Sarajevu nepoželjni Srbi, pa i „tri prsta”

Od našeg stalnog dopisnika 
Banjaluka – Koliko bi trebalo da bude elastičan stepen liberalnih uverenja pa da se u aktivnostima kao što su pokušaji ukidanja Dana Republike Srpske i drugih obeležja ne prepoznaju loše namere Bošnjaka prema srpskim simbolima, nakon što se ispostavilo da i podizanje tri prsta u Sarajevu može da dovede do prave histerije?

Gest novog ministra bezbednosti BiH Nenada Nešića – koji je minule sedmice ispred parlamenta BiH u Sarajevu, u znak pozdrava kolege iz Republike Srpske Nebojše Vukanovića, podigao tri prsta – izazvao je ozbiljnu reakciju kantonalnih vlasti. Tamošnja skupština ekspresno je procenila da slučaj zavređuje odgovor, pa je na predlog Izetbegovićevog SDA jednoglasno usvojena deklaracija u kojoj su poslanici dizanje tri prsta opisali kao „provokaciju i svesnu uvredu za sve žrtve agresije”.

„Tri prsta su simbol Oca, Sina i Duha Svetoga, Srbi se krste s tri prsta i tako će ostati”, kaže premijer Srpske Radovan Višković, koji primećuje da će domet deklaracija biti samo produbljivanje postojećeg nepoverenja.

Čak i ako bi se prihvatila teza da sarajevska deklaracija možda osuđuje tek gest Nenada Nešića, ali ne i sam pozdrav, teško je oteti se utisku da su se vođe grada koji nastoji da se predstavi kao centar dovoljno sposoban da baštini sva tri nasleđa – pa valjda i ona koja im se možda ne dopadaju – spotakle o bezazleni tradicionalni pozdrav. Pokazali su isti sentiment kakav su svojevremeno ispoljili prema trobojki u Predsedništvu BiH – instituciji u koju se s manje buke, ali uz prezrive poglede, nekako provukao badnjak – dok su pesme uz harmoniku izazvale ozbiljne posledice samo zato što se na repertoaru našlo nešto iz srpskog tradicionalnog opusa.           

Iako će neki krugovi biti skloni da ovaj slučaj podvedu pod veštačko prepucavanje usled nedostatka životne perspektive i konkretnih ekonomskih tema, zbog čega sve počinje da smeta, drugi u tome prepoznaju dokaz gomile laži kojima se u Sarajevu decenijama obmanjuje svetska javnost u glumljenju romantizovane predstave o multietničnosti.

Moguće je, doduše i to da srpski političari bockavim manevrima s vremena na vreme pokušavaju da isteraju načistac slojeve latentne netrpeljivosti zabašurene ispod površine na kojoj opstaje naučena priča o multietničnosti, ali je onima koji prilike posmatraju s manje idealizma jasno kako se u takvoj atmosferi i takvom odnosu Sarajeva prema posebnostima druga dva naroda desilo da zemlja pod stranim upravljanjem u kojoj se supervizori kunu u posvećenost pomirenju, zabeleži netrpeljivost među narodima koja, po nedavnom istraživanju UNDP-a, nikada nije bila veća.

Da osuda sarajevske javnosti ipak nije limitirana tek na Nešićev gest, već u sebi krije daleko ozbiljniji prezir, videlo se i na sarajevskim televizijama, gde je novoizabrani ministar pokušavao da pred kamerama prepriča šta se desilo, ali ga je voditeljka odmah oštro upozorila da ne provocira time što će u studiju ponovo dizati tri prsta.  

Darko Đogo, profesor na Bogosloviji u Foči, zaključio je kako deklaracija o tri prsta šalje poruku da je „proces etničkog čišćenja okončan pa se prostor – kako su nas nedavno, nakon incidenta na Ilidži, ubeđivali – ’otvorenog grada’ mora konačno zatvoriti za svaki oblik simboličkog i stvarnog prisustva Srba”.