Stokholmski sindrom za Srbe

Nacrt izveštaja EP za Srbiju, koji je pripremio izvestilac Vladimir Bilčik, a preneli svi mediji, oslikava briselsku birokratiju baš onako kako je običan građanin Srbije vidi i doživljava – kao nadmenu, bahatu, ciničnu, licemernu, neiskrenu, nedobronamernu. U nacrtu se u najvećoj meri koriste naredbodavne reči – „mora”, „ne sme”, „nedopustivo”. Ide se čak dotle da bi briselski činovnici kadrirali, pa kritikuju što se na nekoj poziciji našao čovek koji njima ne odgovara, jer, eto, nije naklonjen EU, a veliki minus mu je i što je, po Bilčikovom mišljenju, proruski opredeljen.

Običan čovek ne može se posle čitanja teksta nacrta oteti utisku da su neki u briselskoj administraciji „izgubili kompas” i da se ponašaju suprotno svojim proklamovanim vrednostima, kao što je demokratija, na koje se stalno pozivaju. Ton kojim izvestilac saopštava okvir za sadržaj (nacrt će biti dopunjen amandmanima, treba očekivati još teže ocene) jeste ispod svakog diplomatskog nivoa i krajnje je ponižavajući za građane Srbije. Da li to neki u Briselu koji sede i pišu ovakve i slične tekstove na ovaj način izbacuju sve vrste lične i šire frustracije – misle da u ovoj zemlji živi neki narod koji, kako reče nedavno u Davosu jedan inostrani političar sa juga – „retardirani”, pa se ispravi „ljudi sa posebnim potrebama”? Shvataju li oni da na ovaj način samo pojačavaju evroskepticizam i da će ga posle svega što se poslednjih dana dešava u odnosu prema KiM samo pojačati? Zato detinjasto zvuči stav da su u EU „zabrinuti” zbog pojačanja evroskepticizma.

Šta ste očekivali, da vas srpski narod prigrli i privije na srce, da prihvati Stokholmski sindrom koji želite da nam nametnete – da žrtva voli svog dželata? Naivno je to što naređujete našim državnim funkcionerima da menjaju takav stav u narodu. Ljubav i poštovanje ne ostvaruju se naredbom, pretnjom, ucenom – nego ponašanjem. Srbija neće da uvodi sankcije ni Čajkovskom, ni Dostojevskom, a ni medijima sa Istoka, jer je, kako i sami govorite, višeglasje potrebno. Zašto onda u svom nacrtu izveštaja insistirate da neko govori „ratnohuškački” i „neistinito”, a brojni zapadni mediji i njihove ispostave u Beogradu – sve samu istinu?

Civilizovano je i demokratski čuti obe strane, pa i više njih. To ste nas vi učinili, zar ne? A vi, bar prema izveštaju u kojem to naredbodavno kažete, smatrate da jedan medij treba isključiti – samo da slušamo i čitamo vas. Da iznesem lični stav o slučaju o kojem se govori u Bilčikovom izveštaju: s velikom rezervom primam ono što javljaju Kijev i Moskva, ali ono što stiže, na primer, iz Londona – apsolutno odbacujem. To su tipična propaganda i ratno huškanje.

Videli smo i kako je „velika petorka” prošle sedmice, poput nekih s Divljeg zapada, ušla u vilu „Mir” i odmah, u drugoj rečenici, kako je to saopštio predsednik Vučić, zapretila posledicama ako ne prihvatimo njihov plan. Predsednik na konferenciji za medije reče da su mu tri puta ponovili takvu pretnju. A u tom papiru, koji nije javan, ali je nešto u medije procurilo, a i predsednik je potvrdio, od nas se traži da ne ometamo tzv. Kosovo da uđe u međunarodne organizacije, uključujući i UN, da priznamo pasoše i druga dokumenta, da razmenimo ambasadore (neće se baš tako zvati) i da se ponašamo – kao dve zemlje.

Briselski sporazum je izbrisan. Dok je bio potreban Prištini i služio joj kao švedski sto, sa njega je uzimano sve što je bilo potrebno. Sad kad se došlo do jedinog preostalog – ZSO – to ne može. Već deset godina. Ko je pogrešio: mi, naivni što smo dozvolili da sa švedskog stola eliminišu civilnu zaštitu, policiju, pravosuđe, ili je to bila klasična igra velikih (petorke), kao u slučaju Minskih sporazuma u vezi s Ukrajinom i Rusijom? Ili još ranije – prelaze na Jarinju.

Iskrenost im nije jača strana. I njihova naglašena priča o potrebi formiranja ZSO visi u vazduhu: počiva isključivo na činjenici: da ZSO, ali po Ustavu tzv. Kosova. Verovanje i posvećenost u koje se uzdamo, jer se tako ponašamo, nisu na sceni. Opasne su poslednjih dana sve češće izjave nekih zvaničnika s ove i one strane okeana, kad je reč o Srbiji, da je ugrožen put u evroatlantske integracije. Zar neko može da zaboravi to što su nam radili 1999. godine, iako se neki zvaničnici Zapada iščuđavaju što mi to ne zaboravljamo?

Dragiša Petrović,
novinar i publicista, Kragujevac