Spasiti šta se spasti da

U senci pokušaja fizičkog napada dela poslanika opozicije na Aleksandra Vučića i rasprave koja se odvijala u skupštini, između redova, mogle su se čuti dve poruke predsednika Srbije koje su u slučaju problema i rešenja pitanja Kosova i Metohije, možda i ključne.

Dva momenta u kojima je Vučić jasno definisao sa kakvim se problemom sa jedne strane, i nerazumevanjem prožetim neznanjem i (ne)namernim neshvatanjem sa druge, suočava Srbija.

Predsednik Srbije, u jednom trenutku tokom rasprave, kaže ,,Ljudi, pokušavamo spasti šta se spasti da", suočen sa gotovo nerazumnim uzvikivanjem i ponavljanjem praznih parola.

Vučić, tokom svog obraćanja izražava žaljenje zbog prikazanog nejedinstva političkih predstavnika u skupštini, ali i zbog apsolutne nezainteresovanosti za sudbinu države i naroda i svega onoga što se dešava van sveta prožetog lažnim principima i parolama.

,,Kako ne razumete, kako ne shvatate”, upitao je Vučić i dalje suočen sa gotovo beslovesnim uzvikivanjem ,,Izdaja", ,,Dogodine na Kosovu” i ostalih maštarija koje čak ni u glavama onih koji ih propovedaju ne zvuče ostvarivo, ali zato zvuče veoma isplativo, što u političkim poenima, što u novčanim apoenima.

Kako dati, ono što ti je odavno oteto

Srbija je u parlamentu slušala raspravu o kapitulaciji i predaji dela teritorije nad kojim nema kontrolu već više od 20 godina. Raspravu hoće li dati nešto što su nam već odavno oteli i sa kakvim stavom će braniti od jačih pozicije koje u startu nisu jednake.

1999. godine SRJ potpisuje Kumanovski mirovni sporazum po kojem se Vojska Jugoslavije, policija i svi organi vlasti zemlje povlače sa Kosova i Metohije. Neko bi mogao zaključiti da je to bila kapitulacija, ali ne i deo Srba. Mnogi su zaključili da je prepuštanje Kosova i Metohije pod kontrolu snaga NATO bila zapravo pobeda nad Alijansom.

Gazivode, resursi, sever... Hoćemo li dati? Hoćemo li dati mesta na koja albanski specijalci pod kontrolom Prištine upadaju kad požele i nema ko da ih spreči i zaustavi.

Srbe na Kosovu i Metohiji redovno šikaniraju, napadaju, ubadaju noževima ili pucaju na njih, prožeti mržnjom koju vlast u Prištini diriguje i nema ko da reaguje. Neće se oglasiti Amerikanci, Evropljani, Kfor, svet, međunarodna zajednica, niti bilo ko… Nikakav ugovor ne garantuje da će teror prestati i da će Srbi tamo opstati. Svaki ulazak u sukob ne garantuje više ništa ni ostatku Srbije.

Koje su nam opcije? Da odbijemo sve što nam nude oni moćniji koji već više od jednog veka nažalost kroje sudbinu ovih prostora?

Deo Srba ostao je u zabludi da je bilo kakav razgovor o Kosovu i Metohiji pregovor između jednakih strana. No, kako Srbija ne može da pokrene rat npr. u Arizoni, a Amerikanci i Britanci mogu na Kosovu ili BiH koje su namerno i ostavili kao dva potencijalna žarišta na Balkanu, teško da se radi o jednakim stranama. Na jednoj strani su Albanci koje štiti veća batina, na drugoj strani su Srbi koji gotovo da nemaju ništa.

Ipak, poslednjih godina jasno je vidljivo da je veštom diplomatskom politikom problem Kosova od svršene stvari ponovo vraćen za pregovarački sto i da je Vašington, koji danas i odlučuje o sudbini južne srpske pokrajine, napravio određeni pomak u razumevanju interesa Srbije i značaja ove teritorije za nas. Uz to, treba dodati i povlačenja priznanja tzv. Kosova koje je srpska diplomatija izvojevala, a da mnogima još uvek nije jasno kako im je uspelo da pokrenu proces kakav nikada nije viđen u istoriji. Povlačenje priznanja jedne države bila je nepoznata praksa, sve dok Beograd svojom inicijativom nije pokrenuo talas koji je počeo da urušava albanske snove i uznemirio mnoge duhove u Prištini koji su se prerano nadali da je stvar završena.

Pozicija Beograda jeste bolja nego što je bila pre dvadeset ili petnaest godina i biće još jača, ukoliko budemo znali da odigramo pametno…

Teško je reći da će bilo kakvo rešenje za Kosovo i Metohiju biti trajno i održivo, kao i da će bilo kakav sporazum biti ispoštovan, naročito u onom delu koji ide u prilog Srbima. To smo već imali prilike da vidimo. Ipak, potrebno je ,,igrati igru” koja nam se nameće i uraditi ono što je moguće u datom trenutku.

Spasti što se spasti da. Ključna poruka koja se tiče Kosova i Metohije. Nema dobrog rešenja za Srbe kada je u pitanju Kosovo i Metohija, bar ne u ovom trenutku. Najbolje što se može - sačuvati srpski narod koji živi na Kosovu i Metohiji, kupiti vreme i Srbiji preko potreban mir i...

I čekati bolje prilike...

Kako ne razumete

,,Kako ne razumete? Kako ne shvatate u kakvoj situaciji se nalazimo”, upitao je Vučić jasno aludirajući i na međunarodne okolnosti koje nam ne idu na ruku već skoro tri decenije, a on pokušava da ih preokrene u uslovima, u kojima to deluje gotovo nemoguće, ili kako kaže ,,pokušava od onih koji su nam bili neprijatelji da stvori prijatelje”.

Koča Popović

Jedna priča kaže da je grupa studenata prekinula Koču Popovića dok je igrao tenis na Kalemegdanu, žaleći mu se na sistem u tadašnjoj državi.

Zaprepašćeni mladi ljudi ostali su zapanjeni kada im je Koča rekao Borite se!

Upitali su ponovo: Šta?

Koča im je rekao: Kada je moja generacija postala nezadovoljna uzela je pušku, krenula u šumu i počela da se bori...

Nezvani gosti pognute glave napustili su igralište shvatajući da im ipak nije toliko stalo do borbe koliko do glave i života koji su do tada živeli.

Slično je i sada.

Brani li neko ,,dogodinašima” da se bore i da odmah krenu prema Prizrenu? Zašto ne organizuju gerilu, ubace se na Kosovo i započnu borbu. Brani li neko onima koji su uzvikivali da ne daju Kosovo da to pokažu u praksi? Nemojte samo da vas vrate albanski policajci sa administrativnog prelaza jer nemate pi-si-ar test ili vam fali jedan papir.

Sve je to jedna velika laž. Niko od ,,dežurnih patriota” neće krenuti nigde dalje od tople skupštine, skupštinskog restorana ili Beograda.

Naša borba za Kosovo i patrotizam počinju i prestaju za tastaturom u toploj sobi.

Jednostavno, Srbija nema snage, krvi, niti onog ljudskog materijala koji je nekad mogao da krene u borbu bez razmišljanja, a i te veličanstvene pobede vreme i docnije političke greške pretvorile su nam u poraze...

Spasti šta se spasti da, kupiti vreme i preko potreban mir i čekati bolje prilike...

40 godina lutanja kroz pustinju

Mojsije je četrdeset godina vodio plemena Izrailjeva kroz pustinju. Ne zato što su lutali ili nisu znali kuda idu. Potrebno je bilo da izumre generacija robova izašla iz Egipta i da stasa generacija ratnika koja će otkidati od škrte pustinje svaki zalogaj... Tek onda je počela borba za obećanu zemlju. Borba, ne potpisivanje peticija, uzvikivanje parola ili čekanje da im neko nešto pokloni.

Možda će Srbi ponovo imati takvo pokolenje, ako uopšte uspeju biološki da opstanu, ako dovoljno razviju ekonomiju, vojsku i strategiju dugoročne politike i ako modernizam ne uništi i ono malo što je ostalo od naše kulture i duše naroda... Možda smo ipak na nepovratnom putu, ali svakako, potrebno je kupiti vreme... Ono je najbolji sudija…

Fejsbuk ratnici

Fejsbuk ratnici svakako neće osloboditi Kosovo, niti će nam ga vratiti Amerikanci, a još manje Putin i Rusi koji očigledno ni sa svojim problemima ne mogu izaći na kraj.

Albanci su decenijama robijali, švercovali drogu, ulagali novac potkupljujući i lobirajući svuda po svetu. Kada je došlo vreme, borili su se kao teroristi. Mnogi su iz OVK mogli su da završe mirišući ljubičice odozdo, ali kocka je tako pala, pa su uniforme zamenili odelima i postali političari. Da li je to lepo – nije, ali tako funkcioniše svet.

Suludo je i razmišljati da će Srbi Kosovo vratiti putem peticija i rezolucija, prava i pravde.

Povratka Kosova i Metohije neće biti bez žrtve, lične i kolektivne, a pre svega, neće biti bez strategije, ulaganja ogromnog novca, stvaranja jakih saveznika i što je najvažnije, neće ga biti ako tamo više ne bude bilo koga da se vrati.

Sporazum i UN

Potpisati ili prihvatiti neki sporazum? Da. Svaki sporazum u kome se ne priznaje tzv. Kosovo.

Ulazak u UN? To je ponovo rasprava o nečemu o čemu mi ne odlučujemo. Ako Rusi prespoje neki dogovor oko Ukrajine sa Amerikancima, a Kinezi oko spoljne trgovine, odoše naši aduti. O čemu se onda izjašnjavamo? Naše želje su jedno, stvarnost je drugo.

Lobirati da se to nikada ne desi, ali biti svestan da su naši resursi i dometi sada ograničeni…

Jedna politika zvanično, druga nezvanično. Zar to ne rade svi? Zar to nije vrhunac diplomatije?

Omogućiti ljudima na Kosovu i Metohiji da prežive, da žive, opstanu i stvore nove generacije. Kupiti Srbiji preko potreban mir i vreme...

Spasti šta se spasti da... I čekati priliku...

Kosovo nama, pravo i sporazumi Albancima

Dvadeset godina kasnije, niko se nije nadao da će se Jenkiji otići kući iz Avganistana, ostavljajući svoje domaće sluge na milost i nemilost talibanima. Isto se desilo u Vijetnamu, Iraku... Desiće se opet... „Opasno je biti neprijatelj Amerike, a još opasnije njen prijatelj", odavno je upozorio Kisindžer.

Srbija mora kupiti vreme i preko potreban mir, razviti strategiju, moć...

Ako se jednog dana okolnosti, kocka sudbine ili sreća junačka okrenu, uzeti Kosovo nazad, a Albancima prepustiti sporazume, papire, peticije, rezolucije, pravo i pravdu...

Pravo, pravda, principi nikada i nisu postojali u međunarodnim odnosima, a da ne pominjemo što to i nisu političke kategorije. Pravo i principi su odlika slabih. Jaki imaju moć, otimaju i kroje pravdu, onako kako je oni vide. 

Tako funkcioniše svet... Tome se prilagođavaš i deluješ u skladu sa tim ili propadaš uludo tražeći pravo i pravdu tamo gde je nema.

Nijedan potpisani sporazum nikada nije ispoštovan, Rusima je garantovano da se NATO neće širiti - došli su im na granice, Ukrajini je garantovan teritorijalni integritet ako se odreknu nuklearnog oružja – pola zemlje im je u plamenu, Srbiji je garantovan povratak 1.000 pripadnika vojske na Kosovo i Metohiju i suverenitet nad južnom pokrajinom – imaju li išta od toga? Nijedan dogovor, ugovor i sporazum ne traje večno, nema trajnih rešenja… Zašto bi onda ijedan sporazum važio za Srbiju sve i da nam je na korist, a u slučaju Kosova i Metohije to neće biti.

Mogu li Srbi da nauče ili ćemo ponovo srljati u bitke koje ne možemo dobiti...

Spasti šta se spasti da... Kako ne razumete...