Dobar fudbaler i vrhunski trener

Preminuo je Miroslav Ćiro Blažević, Hrvat zbog koga je u žalosti i Srbija.

Jedan od najboljih fudbalskih stručnjaka na ovim prostorima i nesumnjivo  najharizmatičniji trener od Triglava do Đevđelije, juče u Zagrebu, dan pre svog 88. rođendana, izgubio je dugogodišnju bitku sa rakom. Do poslednjeg daha ne samo da je prkosio toj opakoj bolesti već joj se, u svom stilu, podsmevao, najavljujući neki bolji fudbal, gore, na nebu.

Bio je dobar fudbaler, vrhunski trener i loš političar, zato što je uvek govorio ono što misli i što mu je na duši. Samim tim bio je dragocen medijima koji su od njega uvek mogli da dobiju atraktivan naslov, ali i neku pouku koja je bila i veća i važnija od fudbala.

Trenerskim poslom se bavio bezmalo pola veka (1968–2015), u osam zemalja, a najveći uspeh ostvario je sa reprezentacijom Hrvatske, kada je na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998, sa generacijom Prosinečkog, Šukera i Bobana, osvojio treće mesto. U toj državi ga s razlogom nazivaju „trenerom svih trenera”, jer bio je temelj svih potonjih uspeha reprezentacije.

Rođen je u Travniku, 10. februara 1935, kao najmlađe, osmo dete Mate i Katarine Blažević. Njegova prva sportska ljubav bilo je skijanje za koje je imao talenat. Sa 17 godina napravio je svoj prvi sportski podvig: postao je šampion Jugoslavije u nordijskom skijanju, na Jahorini, 1952, kao prvi takmičar van Slovenije kome je to pošlo za rukom.

Paralelno je trenirao i fudbal koji je izabrao za svoj životni put, jer je – kako je kasnije govorio – uvideo da skijanje ne donosi nikakav novac. Sa 16 godina igrao je za prvi tim Bratstva iz Travnika, a sa 17 je stigao u Zagreb, na poziv Dinama. Njegov igrački uzlet zaustavila je vojska, koju je služio u Čačku dve godine. Uspeo je da se vrati u formu i da sa 23 godine dobije poziv selektora reprezentacije Jugoslavije Aleksandra Tirnanića, međutim, na pripremama je povredio koleno, posle čega nikad nije igrao onako kako je mogao.

Posle Dinama (1954–1955), igrao je za zagrebačku Lokomotivu (1955–1957), Sarajevo (1957–1959), Rijeku (1959– 1963), a zatim je u Švajcarskoj završio karijeru, noseći dresove Siona (1963–1965) i Mutijea (1965– 1966). U trenerske vode zagazio je već sa 26 godina, sa diplomom DIF-a. Počeo je u švajcarskom Veveu (1968–1971) sa kojim je u tri sezone preskočio tri ranga i stigao do prve lige. Time je stekao ime u toj zemlji pa je vodio Sion (1971–1976) i Lozanu (1976–1979) a kao privremeni selektor i nacionalni tim Švajcarske (1976).

Prekretnicu u njegovoj karijeri označio je jedan novinski tekst u Zagrebu, u kojem je 1976. godine osvanuo naslov  „Blažević najbolji trener na svetu!”

„I zamisli, ja poverujem u to, i kažem sebi – šta ću ja ovde među Švajcarcima, idem tamo gde su najbolji fudbaleri, a to je Jugoslavija”, rekao je pre nekoliko godina autoru ovog teksta, za vreme intervjua rađenog u njegovoj zagrebačkoj „bazi” (kafe „Čarli”).

U Jugoslaviji je trenirao Rijeku (1979–1980), Dinamo (1980–1983, 1985–1988) i Prištinu (1985), zatim u Prvenstvu Hrvatske, opet Dinamo, tada pod imenom Kroacija (1992–1994, 2002–2003), Osijek (2002), Muru (2003), Varteks (2003–2005), Hajduk (2005), Zagreb (2006–2008, 2012–2013) i Zadar (2014–2015) u kojem je završio karijeru. Radio je i u klubovima u Francuskoj, Grčkoj, Iranu, Kini i Bosni i Hercegovini, a u ove poslednje tri zemlje i kao selektor. Kratko je bio i predsednik Dinama.

U tri države okitio se titulom (Švajcarska, Jugoslavija, Hrvatska). Najdublji trag ostavio je kao selektor Hrvatske (1992–2000) s kojom je stigao do četvrtfinala na Evropskom prvenstvu 1996. i do trećeg mesta na Svetskom šampionatu 1998. Kraj njegove karijere na klupi reprezentacije označila je čuvena utakmica na „Maksimiru”, 9. oktobra 1999: Hrvatska – Jugoslavija 2:2. Gostima je bio dovoljan bod da se plasiraju na „Evro 2000” u Belgiji i Holandiji.

Nacionalni tim Hrvatske preuzeo je 1992, na poziv prvog predsednika te zemlje Franje Tuđmana (1922–1999), čiji je bio prijatelj i zbog koga se učlanio u njegovu stranku HDZ. Zbog neslaganja sa Tuđmanovim naslednikom, Ivom Sanaderom, izašao je iz te stranke, a zatim se 2005. kandidovao za predsednika države, kao kandidat Stranke hrvatskih branitelja. Dobio je samo 0,8 odsto glasova (pobedu je odneo Stjepan Mesić) i digao ruke od politike.

Kao i ostalima u ovom zapaljivom kutku planete, i Ćiri će se analizirati njegova politička prošlost. Možda nije bio dobar političar, ali su njegove poruke uvek bile ljudske. Dok su drugi palili vatru, on je smirivao strasti. Ostaće upamćen i njegov komentar na ispad hrvatskog reprezentativca Josipa Šimunića, koji je posle meča sa Islandom, uzvikivao ustaški poklič „Za dom spremni”:

– Šta Šimunić zna šta je NDH, ko su bili Ante Pavelić, Andrija Artuković i drugi i šta su oni radili? Ne zna ništa… Ja to ne opravdavam, pogotovo ako pokliči aludiraju na ono zlo koji se dogodilo u ustaškom režimu. Moja dvojica braće, Anto i Joso, umrli su kao ustaše, obojica sa 17 godina, ali ja ih ne opravdavam, kao što ih nije opravdavao ni moj otac. Sve što je protiv čovečanstva i civilizovanog ponašanja niko normalan ne može da opravda.

Pored svih fudbalskih uspeha, iza Ćire ostaje nešto mnogo vrednije: troje dece u braku sa Zdenkom – Barbara, Katarina i Miroslav, i šestoro unuka.