Magija datuma

„…Pa i celo srpstvo
Što dušmani kinje
Ščerbinu će svoga
Navek da spominje…”

(„Pesma preminulog borca slavnoga Ščerbina”, Marko Rakin, 1903. godina)

Danas, 23. februara, obeležili smo 185 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa naših dveju država. Ovo je neznatan period u pogledu veza između naših naroda, ali izuzetno značajan za istoriju savremene srpske državnosti. Večna magija slučajnih datuma podseća nas da u našoj zajedničkoj istoriji nije ništa slučajno. Dan ruskog diplomate je 10. februara, Dan državnosti Srbije je 15. februara, zatim 17. februara je godišnjica jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, a 23. februara je godišnjica naših diplomatskih odnosa.

Ne znam ni za jednu drugu zemlju na svetu u čijim međudržavnim odnosima bi faktor ličnosti odigrao takvu ulogu, kao što je to u odnosima sa Srbijom. Ogroman je broj ruskih diplomata koji odlično poznaju i vole zemlje u kojima su imali priliku da rade. Poznate su našle diplomate koje su život dale prilikom vršenja svoje službene dužnosti. Ali samo istorija diplomatskih odnosa sa Srbijom zna za primere svesnog samopožrtvovanja.

I ovde se ponovo vraćamo na magiju datuma. Često čujemo da je mart, u novijoj srpskoj istoriji, sudbonosni mesec. I zaista je tako: 27. mart 1941, 24. mart 1999, 12. mart 2003, 17. mart 2004… Smatram da ne postoji Srbin kome bismo morali objasniti značenje ovih datuma.  Dan strašnog martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji, čija se 19. godišnjica bliži, vraća nas na još jednu, već mahom zaboravljenu, martovsku tragediju, neposredno vezanu za jubilej koji danas obeležavamo.

Ruski konzul u Kosovskoj Mitrovici Grigorij Stepanovič Ščerbina je 17. marta 1903. godine u hitnom telegramu upućenom poslanstvu Ruske Imperije u Istanbulu  izvestio o planulom i naglo narastajućem antisrpskom nasilju i pritisku od strane Albanaca, čiji je cilj, po rečima konzula, bio da „unište slovenski element i iskorene ga iz rodnih krajeva”. Ovo je bila poslednja depeša ruskog diplomate. Sledećeg dana, 18. marta, smrtno je ranjen hicem u leđa. Upucao ga je Albanac u uniformi turskog unter-oficira.

„Ščerbina je, kao i uvek, išao u pratnji svoje oružane straže. Putem je sretao vojnike koji su išli iz kasarne u grad i nazad. Postrojavali su se i salutirali konzulu oružjem. Konzul bi prislonio ruku na kačket i klanjao se. Isto tako je naišao i kaplar Ibrahim Halit, koji je već tri godine služio vojsku. Išao je iz kasarne. Ibrahim se postrojio i salutirao puškom. Ščerbina je, misleći da je hteo, kao i drugi, da oda počast, prislonio ruku na kačket i mirno prošao pored. Ibrahim je brzo spustio pušku i pucao. Sve se odigralo u deliću sekunde. Konzul je ranjen u leđa. Metak je ušao u blizini desnog pozlaćenog dugmeta njegovog mundira, a izašao u blizini levog. Ščerbina je napravio još dva koraka; onda su mu kolena zaklecala i on je pao… ’Ubili su me!’, rekao je.”

Ovo je citat iz teksta dopisnika „Ruskog vesnika” I. Povoljnog, koji je bio svedok tog događaja. Cela verzija detaljne priče ruskog novinara o poslednjim danima života ruskog konzula u Kosovskoj Mitrovici će ubrzo da izađe iz štampe, te će biti predstavljena u martu povodom 120. godišnjice atentata na Grigorija Ščerbinu. Ukratko: turske vlasti kosovskog vilajeta su znale za pripremu ubistva ruskog konzula mnogo pre nego što je Grigorij Ščerbina uopšte stupio na tu dužnost. Od trenutka kada je imenovan, Turci su preduzeli ozbiljne korake da bi se obezbedila bezbednost diplomate. Za ovu opasnost je odlično znao i lično Grigorij Ščerbina. Ipak, od prvog dana svog boravka u Kosovskoj Mitrovici, Ščerbina je ulagao sve moguće napore da bi spasao Srbe od narastajućeg talasa nasilja od strane Albanaca. Zgrada ruskog konzulata je postala pouzdano utočište za obližnje srpske porodice. Dana 16. marta Albanci su napali Vučitrn. U nedostatku sredstava za odbranu mesta, turske vlasti su bile prinuđene da ga faktički prepuste na milost i nemilost razjarene mase. Tog dana je preduzet neuspešan pokušaj napada na Prištinu. Dana 17. marta došao je red na Kosovsku Mitrovicu. Jedan od glavnih zahteva naoružanih Albanaca, koji su pretili jurišem, bilo je progonstvo ruskog konzula iz Mitrovice. Ovog puta su Turci bili pripremljeni i tako sprečili prvi napad. Umesto da privremeno napusti grad ili da se makar prikrije zajedno sa Srbima u prostorijama konzulata, Ščerbina se zajedno sa turskim vojnicima spremao da spreči sledeći napad. Ubica mu je pucao u leđa kada je išao na turske pozicije u odbranu grada. Napadač je počeo da beži, ali je bio uhvaćen. Turske vlasti su nameravale da ga obese, ali je ruski imperator insistirao na pomilovanju u nadi da će ovaj gest omogućiti da se izbegne dalja eskalacija krvoprolića… Posle samo pola godine i sledeći ruski konzul Aleksandar Rostkovski je poginuo od ruke ubice u Bitolju, u današnjoj Severnoj Makedoniji. Analizirajući ove događaje u Rusiji su pisali da su „oba naša konzula, Ščerbina i Rostkovski, svojim životima platili kako vršenje dužnosti ruskog državljanina, tako i svoju pripadnost grupi ugnjetavanih hrišćana”.

No, da se vratimo na Ščerbinu! Njegovo ubistvo traje i posle njegove smrti. Narednih sto godina njegove ubice su ubijale i sećanje na njega. Procenite sami:

Godine 1928. na mestu atentata ruskog konzula u južnom delu Kosovske Mitrovice srpske vlasti su podigle spomenik diplomati. Jednu od strana piramide je ukrašavala bronzana spomen-ploča sa njegovim portretom i imenom. Odmah posle Drugog svetskog rata spomenik je prenet u dvorište muzeja, očigledno za slučaj da nekom bode oči. Početkom devedesetih su ga postavili ispred zgrade opštine i čak ogradili kovanom ogradom. Ipak, nastankom albanskih nemira, spomenik konačno biva uništen. Srbi su tada uspeli da spasu spomen-ploču, koju su kao svetinju čuvali u Crkvi Svetog Save. Godine 2001. je srušena zgrada bivšeg ruskog konzulata. Tamo je sada tržni centar. A u martu 2004, tokom pogroma, tačno na 101. godišnjicu atentata spaljen je i opljačkan hram. Eto, svako ima svoju magiju datuma!

Danas, posle 120 godina, prolazeći malenom ulicom u prestonici sa nazivom čudnim srpskom uhu – Ščerbinova – teško da se iko od starih Beograđana pita zašto se ona tako neobično zove. Beograđani su navikli da se ulicama često menjaju nazivi. Ne čudi ih ni da u Beogradu postoji Beogradska ulica. Ko bi se sad setio da se nekada nazivala Kidričeva, a pre toga čak Hartvigova (po ruskom poslaniku u Kraljevini Srbiji, preminulom 1914. godine na stepeništu tamošnjeg austrougarskog poslanstva, pokušavajući da spreči nastanak budućeg Velikog rata)... Ipak, postoje i oni nazivi koji ne zaslužuju da ostanu samo puka poštanska adresa na karti prelepog grada. Živ dokaz da još nije sve baš tako je sveže cveće koje svake godine vidimo daleko od Beograda na postamentu spomenika Grigoriju Ščerbini, koji su Srbi 2007. godine podigli sa druge strane Ibra,  u samom centru srpske Kosovske Mitrovice.

Direktor Ruskog doma u Beogradu