Partizanovo preispitivanje

Pred Partizanovim fudbalerima je sutra (19 č) „večiti derbi”. Ukupan učinak njihovih okršaja s komšijom sam po sebi ukazuje da to nije prijatan zadatak. A još sadašnji trenutak nimalo ne sluti na dobro.

„Crno-beli” su od svog nastanka prošli pored mnogo Scila i Haribdi. Iza njih je i vreme kada je baš bilo tužno da se pogleda na tabelu (1979. su u poslednjem kolu obezbedili opstanak u ligi, a naredne godine tik pre toga). Ispadali su u domaćem Kupu i od nižerazredne ekipe i kad su bili brojčano jači na igralištu. Sem onog uzleta u finale Kupa šampiona 1966. gotovo svi izlasci u međunarodnu arenu su se završavali bolnim izlaskom iz nje.

Dakle, drugo mesto na tabeli, ispadanje u šesnaestini finala od prvoligaša (po nekadašnjem imenovanju to bi bio drugoligaš), neslavan završetak evropskog pohoda nisu za harakiri. Ali...

U ovom momentu se tolikko mnogo balasta natovarilo na njihova pleća da će biti pravo čudo ako ga se jednim trzajem otresu. Zvezdu su u prvenstvu poslednji put savladali još pre korone – 22. septembra 2019! Od tada dva poraza i nijedna jedina radost. Ako se računa i Kup „večitog rivala” nisu pobedili od 10. juna 2020.

Ove godine Zvezda će i šesti put uzastopno da postane prvak države i tako izjednači rekord, koji je Partizan postavio, a njemu će ovo da bude treća sezona u kojoj ništa nije osvojio. I ne vidi se šta bi moglo preko noći da se popravi, pa strpljenje, razume se, počinje da se tanji.

Upravni odbor kluba je sam sebi priznao da je dogorelo do noktiju i rešio je da u najskorije vreme vanredno okupi Skupštinu. I da joj, pored polaganja računa, ponudi kako da se sunovrat zaustavi i kola izguraju ili izvuku na vrh.

Svoje zlatno doba (šest godina nije silazio s prestola u našem fudbalu) Partizan nije iskoristio da učvrsti temelje uspeha. Dabome, ne može večno da se bude šampion, ali bar da se po silasku s prvog mesta ne potone duboko. Bilo je i zemljotresa iznutra, bilo je i vulkana spolja, bilo je i previda... Kao i dobrih namera, obećavajućih poteza, srkutanja radosti... Međutim, kad se podvuče crta – briga do brige.

U Partizanu nisu hteli ili nisu smatrali za shodno da dignu uzbunu kad su se pojavile pukotine, koje su se sve više širile, pa sada zastrašujuće zjape. Toliko da su same po sebi isključiva tema dnevnog reda na skupu onih koji se pitaju o sudbini kluba.

Objašnjavanjem nevolja, koje su izazvali ukućani, familija, komšije, znani i neznani, vremenom u kome živimo, biće samo prilog oratorstvu (grublje rečeno – kukumavčenje). A ono što je sada potrebno, ne kao hleb nasušni, nego kao vazduh, jeste kako isplivati iz ponornice.

Retko se dešava da se opasnost otkrije u samom začetku. Daleko od toga da je Partizan jedini na svetu kome su se, mic po mic, otrgli dizgini. Dugo se, a i u tome nije usamljen, trošio na sporedne stvari. Bez zalaženja u ono što se ne vidi dovoljno je ono što se zbivalo na igralištu. Greška može (i treba) da se razume, ali mora odmah da se bez sentimentalnosti ukaže na nju i da se svim sredstvima spreči da se ponovi. Sada u lepo vaspitanje profesionalca spada da se saigračima, a tek, daleko bilo, treneru ne kaže šta nije dobro ili šta je moglo da bude bolje. U Partizanu su, verovatno, u četiri oka pričali o tome, ali se vidi da se na takav način ništa nije poboljšalo. Čak i kada su posledice bile pogubne, a kamoli kad zbog njih nije plaćen ceh.

Primera radi, od kako je nastavljena sezona, nije bilo utakmice za koju bi moglo da se kaže da je Partizan bio onakav kakav se očekuje da bude. Broj gledalaca, (ocena se ne menja ni kad se uzmu u račun i one organizovane navijačke grupe) to nedvosmileno potvrđuje, jer istinski ljubitelji fudbala nemaju šta da gledaju! Da ne postoji tradicija ove generacije (uključujući i one iz šampionskih godina) teško bi stekle pristalice.

Upravni odbori, uz sve realne teškoće potekle iz više sile, ili nisu razmišljali šta i kako da se sadi da bi se i kroz nekoliko godina ubirali plodovi ili, iz nekog razloga, nisu mogli da vide dalje. Na Zapadu (a u odnosu na nas i na Istoku), parama se između dve sezone prilično jednostavno premoste problemi. Ali, to ne opravdava prvotimca Partizana (ili bilo kog kluba u Srbiji), što ne zna ili je zaboravio, početne lekcije iz škole fudbala.

I bez obzira da li ima razloga da se prstom upire u druge treba se usredsrediti na ono što zavisi od samog sebe. Koliko Partizanovo preispitivanje bude objektivnije i koliko njegovo razmišljanje o sutrašnjici bude originalnije izlaz će brže da se nađe. Ukoliko vidici budu ograđeni prošlošću lutanje će da se nastavi (sem ako se sreća ne smiluje).

Nagoveštaj, bar simboličan, mogao bi da se nazre već sutra. Ako fudbaleri (uz nadahnuće novog trenera i vetar u leđa od rukovodstva), bez obzira na živi pesak u koji su uskočili, nisu izgubili glavu mogli bi da stanu na čvrsto tlo, a potom bi bilo malo lakše da se izađe iz kučina u koje su se i oni i klub zapetljali.