Hilandar od vatre čuvaju monasi i grčki vatrogasci

Specijalno za „Politiku”

Vatrena stihija, unutar zidina manastira, koja je besnela u noći između 3. i 4. marta 2004. godine, razorila je više od polovine manastirskog kompleksa. Požar je izbio u dimnjaku konaka Igumenarija na jugozapadnoj strani i kroz pukotine, koje su ranije nastale zbog sleganja temelja, zahvatio drvenu krovnu konstrukciju pokrivenu kamenim pločama. Preko tavana povezanih objekata požar se širio sve dok se nije zaustavio u praznom prostoru između Belog konaka i Pirga (kule) Svetog Save.

Najveći deo Hilandara leži na steni, dok je jugozapadni deo, gde je izbio požar, na naplavini. Pod teretom same građevine i pod uticajem vremenskih uslova, ta strana se slegala i napravila pukotine u zidovima od kojih su neke bile nevidljive, ispod više slojeva maltera.

Šef odseka u Upravi za Vatrogasno-spasilačke jedinice Sektora za vanredne situacije (SVS) MUP-a Srbije Aleksandar Krstić kaže da je iskustvo stečeno tokom požara u manastiru 2004. i šumskog požara 2012. godine, koji je došao nadomak manastira, ukazivalo na neophodnost  izgradnje savremenog sveobuhvatnog sistema protivpožarne zaštite.

„Bratstvo manastira je 2009. godine od MUP-a Srbije zatražilo stručnu pomoć i već krajem decembra tim sektora boravio je u Hilandaru i obučio petoricu monaha za delovanje u slučaju požara”, kaže Krstić.

Od tada SVS redovno, jednom do dva puta godišnje, šalje svoje pripadnike kao instruktore, koji tokom dvonedeljnog boravka obučavaju i proveravaju bratstvo manastira u rukovanju opremom za gašenje vodom i penom i teorijski uvežbavaju postupke pri gašenju požara. Istovremeno, proveravaju stanje preventivne zaštite (oprema, instalacije, hidranti i javljači požara) o čemu podnose izveštaj Saboru staraca manastira. Do sada je obuku prošlo oko 30 monaha i iskušenika.

Podsećajući na vatrenu stihiju avgusta 2012. godine Krstić, koji je učestvovao u intervenciji, ističe da je 50 srpskih vatrogasaca sa odgovarajućim vozilima i opremom iz nekoliko gradova u Srbiji, stiglo na Svetu Goru još 8. avgusta, kad je krenuo požar. Do 12. avgusta vatra je stigla na manje od dva kilometra od zidina.

„Srpski vatrogasci pokazali su tih dana izuzetnu hrabrost i požrtvovanost braneći najveću srpsku svetinju”, napomenuo je Krstić.

„Od ogromnog dima nije se znalo da li je dan ili noć. Naši vatrogasci su vodom sa naprtnjača ručno gasili manje požare koje su širile zapaljene šišarke, koje su preletale proseke, široke i do 70 metara. Ništa manji doprinos i potvrdu spremnosti i obučenosti nije dala ni manastirska protivpožarna jedinica”, istakao je Krstić.

„Kada je reč o protivpožarnoj zaštiti prostorija unutar manastira primenjena su savremena tehnička i tehnološka dostignuća”, rekao Krstić i precizirao da su posebnim protivpožarnim premazima zaštićene metalne i drvene noseće konstrukcije, a tavanice su obložene protivpožarnim gips-kartonskim pločama. U delovima tavanskih prostorija postavljene su aerosolne bombe, koje se aktiviraju u požaru i automatski gase plamen u krugu od desetak kvadrata, kao i prskalice sa plafona za aktivno gašenje vodom. Ugrađen je i sistem elektronskih javljača požara povezan sa protivpožarnom alarmnom centralom u kontrolnom centru koji se nalazi u manastiru. Oko manastirskih zidina, kao i u dvorištu izgrađena je nova, nezavisna hidrantska mreža. Voda se crpe iz bunara dubokog 120 metara i prebacuje u rezervoare i dalje u mrežu. Na taj način hidrantskom mrežom su pokriveni manastir i svi objekti u okruženju. Van manastirskih zidina nalazi se 13 hidranata”, kaže Krstić.

„Uz kompletan sistem sprečavanja, dojave i gašenja požara koji je u okviru obnove Hilandara uveden u manastirski kompleks, 2011. godine je izgrađen protivpožarni rezervoar zapremine 440 kubnih metara, iz kojeg se snabdeva hidrantska mreža. Projekat je deo programa koji je pomogla grčka država preko Centra za zaštitu svetogorskog nasleđa”, kaže Krstić.

On je dodao da je jedan od važnih činilaca u odbrani od požara predstavljalo veštačko protivpožarno jezero u oblasti  Proto Nero, izgrađeno 2009. godine iz kojeg su helikopteri i kamioni-cisterne 2012. godine zahvatali vodu tokom gašenja požara.

Manastir raspolaže sa dva vatrogasna vozila za gašenje vodom i penom, i jednim manjim vozilom koje može da prođe kroz manastirsku ulaznu kapiju, za eventualno gašenje požara unutar zidina. Spremno je i jedno grčko vatrogasno vozilo, koje koristi dežurna grčka posada. Na pojavu ozbiljnijeg požara u pomoć mogu da stignu i komšije – monasi iz obližnjeg grčkog manastira Esfigmena koji su prošli odgovarajuću obuku.

Krstić dodaje da od 2022. godine, u manastiru, tokom cele godine, dežuraju iskusni penzionisani pripadnici sektora. U smenama od po mesec dana, nekadašnji komandanti vatrogasno-spasilačkih jedinca, u saradnji sa sektorom, rukovode monaškom vatrogasnom  jedinicom u slučaju požara.

U cilju prevencije od požara, ekološkog pristupa kao i finansijske uštede (umesto mazuta za agregate), 2021. godine van zidina izgrađena je „zelena” kotlarnica, sa kotlom na obnovljivi izvor energije – drvnu sečku koja se proizvodi na manastirskom dobru. Novi sistem obezbeđuje da u kelijama i drugim prostorijama umesto individualnih ložišta, koja su bila uzrok požara 2004. godine, bude instalirano centralno grejanje.

Devetorica Grka vatrogasaca, sa Anastasiosom Samarasom na čelu, danonoćno, po smenama, već godinama, prvi su na liniji odbrane manastira Hilandar od šumskih požara izazvanih munjama koji svake godine haraju Svetom Gorom.

„Moje kolege Joanis, Filipos, Dimitros, Vasilios, Atanasios, Mihail i dvojica Hristosa dobrovoljno smo se opredelili da umesto u Kareji, administrativom centru Svete Gore gde je dežurstvo lakše, bdijemo upravo nad ovom srpskom svetinjom koju smatramo i našom”, kaže za Samaras u razgovoru sa saradnikom „Politike”.

„Iako Grke i Srbe vezuju veoma jake vekovne duhovne i prijateljske veze, snažno izražene krajem prošlog veka, naš odnos dubokog poštovanja i ljubavi posebno prema zaštitnici cele Svete Gore Bogorodici Trojeručici, Manastiru Hilandar i njegovom bratstvu došao je do punog izražaja avgusta 2012. godine kada se vatrena stihija, koja je zahvatila ogromnu površinu približila na samo kilometar i po od manastirskih zidina”, kaže Samaras.

On napominje da višednevnu vatrenu stihiju, pravu kataklizmu, 2012. godine nisu mogli da obuzdaju ni stotine vatrogasaca iz Grčke, Bugarske i Srbije, pripadnici grčke vojske, ni specijalizovana vozila, helikopteri i „kanaderi”, monaštvo svetogorskih manastira, radnici i drvoseče.

„Pogledi su tog 12. avgusta bili uprti u nebo, ali su meteorološke prognoze govorile da kiše nema ni na vidiku. Tada je bratstvo manastira, sa igumanom Metodijem na čelu, na liniji vatre organizovalo moleban i litiju za spas Svete Gore. Nošen  je deo Časnog Krsta, ikona Bogorodice Utešiteljke tuge i kopija ikone Bogorodice Trojeručice. Litija je često zastajala kako bi svi koji su učestvovali u gašenju požara celivali svetinje. U večernjim satima, neočekivano, kao da se nebo otvorilo, počeo je pravi pljusak koji je trajao nekoliko sati. Vatrena stihija je bila obuzdana”, kaže Samaras.