Za devet nedelja ubijeno osam žena

U poslednjih devet nedelja u Srbiji je osam žena ubijeno u porodičnom nasilju, a svake godine oko 30 žena strada od ruke najbližeg svog – muža, oca ili brata. Među njima se nalaze i one koje su nasilje prijavile službama i imale nesreću da je dežurni policajac ili tužilac procenio da je u pitanju supružnička svađa, a ne peti čin bračne drame koji će se završiti ubistvom. One koje su mislile da je razvodom stavljena konačna tačka na nasilan odnos, a ubijene su pre nego što se osušilo mastilo na brakorazvodnoj presudi. I one koje se nikada nisu usudile da prijave nasilnika i za koga je okolina tvrdila da ni mrava ne bi zgazio.

Iz vizure ravnodušne statistike, osam od deset žena ubiju emotivni partneri ili članovi porodice, trećina žrtava prethodno je prijavljivala nasilje institucijama sistema, svaka treća žena ubijena je uz pomoć vatrenog oružja... Statistika postaje bolnija kada se iza ovih brojki pomole lica 400 dečaka i devojčica koji odrastaju bez majki i sa pričom da je njihov otac ubica – neka od njih danas žive sa bakama i dekama, neka u hraniteljskim porodicama, a neka u domovima za decu bez roditelja.

Odgovor na pitanje zašto žene trpe nasilje beskrajno je komplikovan i individualan – neke su odrasle u porodicama u kojima je agresija bila moneta za komunikaciju i u kojima su njihove majke dobijale udarce za doručak, ručak i večeru. Druge su nesamostalne, ekonomski zavisne i uplašene da će se naći na ulici ako ga ostave. Treće iskreno i beskrajno naivno veruju da će se on prestati da ih maltretira ako sledeći put ručak ne zagori, ako njegov šef prestane da ga maltretira, ako rode dete...

Uz život, brak i emotivnu vezu ne prilaže se uputstvo za upotrebu i svako od nas tu sudbinsku partiju šaha odigra na svoj način – oprosti šamar tamo gde bi se neko drugi okrenuo i zauvek otišao, sakriva modrice debljim slojem pudera onda kada bi neko treći zvao policiju ili reši da rodi novo dete onda kada biste vi sigurno zakazali posetu brakorazvodnom advokatu. Iako je veća šansa da neko ko je ekonomski zavisan od nasilnika ostane u nasilnom odnosu, u Sigurnoj ženskoj kući nalaze se i žene koje su na veoma visokim socijalnim položajima i koje su izbačene iz sopstvenog doma, a nasilnik koji je trebalo da završi u zatvoru, pronašao je rupu u zakonu kroz koju se provukao uz pomoć umešnog advokata.

Iskustvo govori da je situacija kada žena reši da ostavi nasilnika po nju najrizičnija – ubistva se dešavaju kada žena konačno „prelomi” i saopšti partneru da ga napušta, a neka istraživanja govore da se femicid obično dešava unutar tri meseca od odlaska žene. Iako stručnjaci apeluju da se mora napraviti veoma detaljan plan zaštite žrtve, dešava se da neka karika u lancu zaštite žrtve, koga čine policija, tužilaštvo i sud, jednostavno ne proceni dobro bezbednosni rizik. Zbog toga feministički kolektiv „Ženska solidarnost”, koji je prošle nedelje organizovao protestnu šetnju pod sloganom „Nijedna žena više – stop femicidu”, traži formiranje nezavisnog tela za praćenje femicida, koje bi analiziralo svaki pojedinačni slučaj i zaključilo zašto je došlo do ubistva svake žene.

Ne postoji nijedna evropska zemlja koja je uspela da iskoreni femicid, ali praksa pokazuje da one države koje više ulažu u ekonomsko osnaživanje žena i rodnu ravnopravnost imaju manje stope ubistava žena, za „Politiku” je rekla Nina Radulović, psihološkinja i aktivistkinja nevladine organizacije „Ženska solidarnost”. „Država mora da spreči situacije u kojima se nasilje dešava, a to znači jačanje materijalnog položaja žena i ulaganje u obrazovanje i radnička prava žena. Što je žena samostalnija u ekonomskom, profesionalnom i obrazovnom smislu, veća je šansa da neće ostati u nasilnoj vezi. U Velikoj Britaniji, baš kao i u Srbiji, ne postoji nezavisno državno telo koje bi se bavilo praćenjem femicida – to radi nezavisna grupa žena koja svake godine pravi izveštaj. Njihove preporuke uvek se tiču jačanja službi za pomoć žrtvama nasilja – od SOS telefona, do sigurnih ženskih kuća. Ali, čim ekonomska kriza zakuca na vrata, vlada prvo smanjuje socijalna davanja. U Velikoj Britaniji između dve i tri žene nedeljno bivaju ubijene, ali poznata metafora o vrhu ledenog brega važi i u ovom slučaju, jer se osnovano sumnja da je tzv. tamna brojka femicida veća, kao i da u je visok broj tzv. ubistava iz časti koja su česta u muslimanskoj populaciji. Statistika govori da su policajci česti počinioci femicida i da pripadnici reda i zakona često imaju mizogina uverenja”, kaže naša sagovornica, koja živi i radi u Velikoj Britaniji.

Ona dodaje da forenzički psiholozi u ovoj ostrvskoj zemlji obučavaju profesionalce koji su u kontaktu sa žrtvama nasilja kako da prepoznaju rizik kojim je ona izložena. Istovremeno, oni rade na regrutaciji novih policijskih službenika, jer se policija nalazi na velikom udaru javnosti posle brojnih slučajeva porodičnog nasilja, silovanja i femicida koje su počinili njeni pripadnici. Prošlogodišnje obeležavanje Dana žena proteklo je u znaku uličnih protesta zbog porodičnog nasilja koje je počinio jedan službenik policije, dok je u proleće 2021. godine policijski službenik Vejn Kuzens kidnapovao, silovao i ubio Saru Everard.