Mučni korak kosovskog zaveta

Kao što je to već bivalo u zapadnoj kuhinji međunarodnog prava, i najnoviji „EU predlog – sporazum na putu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije” (Predlog) protivrečan je sam sebi, poput „Dejtona” (1995), Briselskog sporazuma (2013) ili Mišljenja Međ. suda pravde o secesiji „Kosova” (2010).

Tako je moguće da se na istom mestu nalaze suprotstavljene odredbe iliti floskule, načela. Neke se u uvodu (preambuli) nedvosmisleno odnose na Srbiju (prosto starija je od „Kosova”): ugovorne strane „svesne su da su nepovredivost granica i poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta (...) osnovni uslovi za mir”. Srpska strana se, inače, listom zalaže za očuvanje svojih međunarodno priznatih granica i teritorijalnog integriteta pa ovako šta nesporno treba prihvatiti. Takođe, polazište da ugovorne strane, „polazeći od istorijskih činjenica”, ne dovode u pitanje svoja različita gledišta o statusnim pitanjima, sasvim odgovara interesu Srbije. Istorijska je činjenica Kosovska bitka (1389), a „različita gledišta” su ionako stavovi koji se nikada neće poklopiti – Albanci žele separatizam i nezavisnost, a srpski Ustav kaže evo suštinske autonomije južnoj pokrajini.

Ova odgovarajuća nam sadržina preambule biva iskvarena potonjim odredbama Predloga, toliko da joj daje ton nesklada („krpeža bez mnogo jedinstva”, S. Jovanović). Sledujućim članovima Predloga Srbiji se više ne dopušta da je u državnosti starija, iako je to notornost, već će sa „Kosovom” „razvijati (...) dobrosusedske odnose na bazi jednakih prava” (čl. 1). Kako to, ako po međunarodnom pravu Srbija i „Kosovo” nisu države „susedi”, niti igde mogu imati „jednaka prava” jedna država i, od većine današnjih država nepriznat, „pokušaj države”.

Posebno je u zavadi sa navedenim iz uvoda Predloga namešteni zagrljaj sa Poveljom UN koja je, od „a” do „š”, na strani Srbije (naslednik osnivača UN). Protivprirodno je da se pozivanjem na Povelju UN, Srbija i „Kosovo” istovremeno „rukovode” (be guided) suverenim pravima država, poštovanjem njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta, pravom na samoopredeljenje (...)” (čl. 2). Upravo po Povelji UN, suverena i nezavisna država čiji se teritorijalni integritet čuva jeste Srbija. Autonomija i pravo na „unutrašnje samoopredeljenje” pak može se odnositi i na drugu ugovornu stranu, odnosno na Albance sa Kosmeta.

To što Srbija ne bi mogla predstavljati „Kosovo” u međunarodnim odnosima (sphere) niti delovati u njegovo ime (čl. 4) nije uobičajeno za suverene države, ali možda bi i moglo da dobije neki svoj, obostrano prihvatljiv, oblik u budućoj stvarnosti. Međutim, neprotivljenje Srbije članstvu „Kosova” u „bilo kojoj međunarodnoj organizaciji” (čl. 4) moralo bi se shvatiti samo tako da se odnosi na one organizacije čiji članovi mogu biti i politički entiteti koji nisu države (članstvo regiona u trgovinskoj organizaciji, na primer). U suprotnom, Srbija ovom odredbom implicite priznaje „Kosovu” status punopravnog međunarodnopravnog subjekta – države.

Šta, između ostalog, u ovom predlogu znače „normalni” (normal) odnosi i „normalizacija” (normalisation), kao pravu nepoznati izrazi, jasno se videlo u ta tri člana Predloga (od ukupno 11). Ostaje još ključno pitanje – pravno oživotvorenje Predloga, odnosno njegovo pretvaranje u obavezujući ugovor.

Pregovarati o ovako čemu formalno može, po međunarodnom pravu, predstavnik izvršne vlasti (šef države, premijer ili ministar spoljnih poslova), ali je presudno može li se ovakav predlog potpisati (prihvatiti)? Tu se u pomoć mora pozvati niko drugi do Ustav. Naš Ustav štiti teritorijalni integritet uz nepovredivost granica (čl. 8) i suverenitet (čl. 2), koji obuhvataju i Kosovo i Metohiju (Preambula Ustava, čl. 114 i 182). Dok je tako, niko od navedenih, pa ni predsednik Srbije, ne može prihvatiti ovakav predlog. U suprotnom, bilo bi to kršenje Ustava njegovom suspenzijom (poput tragičnih prethodnikâ iz 1894. i 1929) ili, po francuskom ustavu, „veleizdaja” (haute trahison). Prihvatiti ovaj predlog ne bi mogao čak ni narod Srbije (na referendumu), pre nego što bi se Ustav izmenio i Kosmet izbrisao.

O negdašnjem imperijalizmu Zapada i grabljenju teritorija uči nas istorija (Amerika je od slabijih otimala, a od jakih kupovala), a na primeru Srbije povest kao da se ponavlja. Ovde otimanje teritorije treba da dovrši svojim pristankom sama žrtva, ne bi li se sve to pravno uobličilo. Ali takvu žrtvu Srbija nije voljno davala, niti će. Ne zato što ta teritorija vredi možda 1000 milijardi nečega (dolara, evra), već zbog toga što je Metohija sa Kosovom za nas uvek nešto vrednije. I nedajuće!

Profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu