Snaga neželjene osovine Moskva–Teheran

Ukrajinski rat ušao je u drugu godinu, a ruska invazija navela je mnoge zemlje Bliskog istoka da pokušaju da balansiraju svoje odnose sa SAD i Rusijom. Američke zvaničnike najviše brine što taj konflikt stvara neželjeno partnerstvo između Rusije i Irana, koje svojim potencijalima preti da poremeti delikatne balanse u regionu.

Vašington nije uspeo da okupi svoje tradicionalne saveznike. Emirati su primer zemlje koja izbegava svrstavanje. Na nedavnoj izložbi naoružanja u Abu Dabiju okupili su proizvođače iz Rusije i Ukrajine, SAD i Kine, Indije i Pakistana, Izraela i arapskih država.

Zemlje Zaliva, kojima je rat napunio budžete skokom cena nafte, dale su do znanja da ne nameravaju da po automatizmu slede Vašington. Saudijska Arabija je gotovo prkosno s Rusijom sarađivala u okvirima OPEK-a, otvoreno iritirajući američku administraciju.

Moskva je rat u Ukrajini iskoristila da sebi obezbedi tesne veze s Teheranom, kakve se ne pamte decenijama.

Prošlog leta direktor CIA Vilijam Berns je poručivao da ne treba precenjivati savezništvo Moskve i Teherana. Samo pet meseci kasnije, koordinator Nacionalnog saveta za bezbednost aktivirao je alarm zbog „razmera odbrambenog partnerstva”.

Vođa iranske islamske revolucije ajatolah Homeini je 1988. izjavio da se Islamska Republika neće vezivati ni za Istok ni za Zapad, ali uprkos dozi nepoverenja prema Rusima, koja korene vuče iz prošlosti, Iran je sačuvao tradicionalno neprijateljstvo prema SAD, dok je uspostavljena retka bliskost s Rusijom.

Moskva je znatno proširila svoju vojno-tehničku saradnju s Iranom, što može da ima dalekosežne posledice po širi region.

Iran je Rusiju snabdeo stotinama jeftinih dronova za jednokratnu upotrebu, korišćenih za uništavanje ukrajinske elektrostrukture, mada Teheran demantuje da je iskoristio priliku da svoja oruđa testira u pravim ratnim uslovima.

Približavanje Rusije i Irana, dve zemlje koje su pod sankcijama Zapada, jedna je od najznačajnijih posledica dosadašnjeg toka rata, iako je strateška osovina počela da se stvara i pre invazije na Ukrajinu.

Bela kuća je u decembru 2022. upozorila da je Moskva ponudila Teheranu vojnu i tehničku podršku „bez presedana”. Navodi se da ove godine treba očekivati da Rusi Iranu isporuče dvadesetak savremenih lovaca Su-35, koji bi znatno ojačali iransko ratno vazduhoplovstvo.

Iako se Rusija i dalje protivi perspektivi da Iran dobije atomsku bombu, moguća je i prodaja protivvazduhoplovnog raketnog sistema S-400, koji bi znatno komplikovao odbranu američkih saveznika u regionu, pre svega Izraela i Saudijske Arabije.

„Povećanje iranskih kapaciteta treba pažljivo pratiti”, izjavio je zamenik komandanta američkih snaga na Bliskom istoku general Gregori Guilo u trenutku kada SAD ne planiraju dodatno raspoređivanje svojih savremenih aviona koji bi predstavljali odgovor na iranske „suhoje”.

Zvaničnici Pentagona upozoravaju da ulazak ruske vojne tehnologije dodatno pojačava vojne kapacitete Islamske Republike, koji su nedavno obogaćeni raketama dugog dometa. U Rijadu je nedavno održan sastanak na kojem su Amerikanci pokušali da uvere saveznike iz Zaliva da ih neće napustiti u vremenima kad je Vašington okrenut ratu u Ukrajini i dalekoistočnom rivalstvu s Kinom.

Rusija je posle vojne intervencije s jeseni 2015, kad je sačuvan režim Bašara el Asada, obezbedila svoje fizičko prisustvo u Siriji, ali je pre februara 2022. pokušavala da marginalizuje uticaj Irana kao najbližeg saveznika sirijskog predsednika.

Smanjenje broja ruskih trupa u Siriji, posle invazije Ukrajine, omogućilo je Iranu i grupama koje kontroliše da preuzmu baze u Alepu i Homsu, čime se jačaju uporišta Islamske revolucionarne garde. Nova dinamika mogla bi da znači pojačan ruski pritisak na Asada da se ne protivi iranskim aktivnostima, koje su znale da izazivaju odmazde Izraela.

Sirija bi mogla da bude nagrada Teheranu za isporuke Rusiji dronova i drugog naoružanja koje se ubrzano troši na ukrajinskim frontovima, ali i prilika da Iran ojača svoje pozicije širom Bliskog istoka – ne po cenu da poremeti postojeći balans u odnosima Moskve i Izraela. Problem je što Teheran nikad nije tražio dozvole za svoje akcije po Siriji, pa bi ovo moglo da utiče na to da Rusija snizi stepen tolerancije koju ima prema izraelskim napadima po Siriji.

Da li bi ovo uticalo na to da premijer Benjamin Netanijahu napusti politiku rezervisanosti prema ukrajinskom ratu koja izaziva američke kritike i otvorenije stane na stranu Kijeva – a time pokvari balans koji drži prema Kremlju?

Izrael ima 20 puta više lovaca nego Rusija u Siriji, pa bi to navelo Moskvu da Asadu isporuči najsavremeniji sistem S-400, što je scenario koji bi Pentagon da izbegne na svaki način. Amerikancima nije dovoljna uteha da je ono što je dobila u Teheranu, Rusija izgubila na lukrativnim tržištima oružja: više nego skroman učinak na ukrajinskim frontovima već je naveo zemlje regiona da otkažu ili preispitaju nabavke ruskog naoružanja, a pitanje je koliko je Moskva spremna i da proda, imajući u vidu potrebe na frontu.Konzervativni iranski predsednik Ebrahim Raisi od preuzimanja dužnosti 2021. pokazivao je više sklonosti prema Istoku, zadržavajući izrazitu odbojnost prema Americi i, u nešto blažoj formi, prema Evropskoj uniji. Neuspeh pregovora o obnovi nuklearnog sporazuma iz 2015. samo je ojačao te tendencije, potvrđene i tokom nedavne Raisijeve posete Pekingu. Teheran je sada vođen i kalkulacijom da mu je Rusija neophodna zbog izolacije sa Zapada, kao neka vrsta garanta njegove bezbednosti.

Iran svakako nije zemlja koja bi pristala da bude ruski satelit, ali se iz svojih razloga pretvara u saveznika Moskve, što se na Zapadu tumači kao direktan napad na liberalni demokratski poredak. Da li će ovaj zaokret potrajati, drugo je pitanje.