Pregovori, polemike i Ustav

Opet se „digla prašina” oko toga da li je predsednik republike povredio Ustav svojim (ne)postupanjem na političkim pregovorima 27. februara u Briselu. Ovom prilikom ne bih analizirao sadržinu političkog dokumenta koji se naziva Evropskim (francusko-nemačkim) predlogom za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine. To je učinio pre neki dan, iz ugla doktora prava i prekaljenog političara, profesor Vojislav Šešelj. Dodao bih samo da se taj dokument ne može tumačiti isključivo čitanjem teksta nego uzimanjem u obzir aktuelnog globalnog vojno-političkog okvira i višegodišnjeg (tačnije, viševekovnog) rešavanja pitanja Kosova.

U vezi sa konkretnim slučajem, daću nekoliko opštih napomena utemeljenih u ustavnopravnoj nauci. Najpre, iako se u svakodnevnom govoru, na našoj javnoj sceni, relativno često upotrebljava izraz „neustavno delovanje” predsednika republike, neustavni mogu da budu samo opšti pravni (ne i politički) akti koji nisu u saglasnosti sa Ustavom, o čemu odlučuje Ustavni sud.

Predsednik republike može odgovarati za povredu Ustava. Ako Ustavni sud utvrdi da je predsednik republike povredio Ustav, odluku o njegovom razrešenju donosi Narodna skupština, glasovima najmanje dve trećine narodnih poslanika. Ona može odlučiti i da ne razreši predsednika, iako je sud utvrdio da je ovaj povredio Ustav. Stoga bi se moglo reći da je po Ustavu iz 1990. predsednik republike bio „neopoziv” (o opozivu bi odlučivali građani na referendumu), a da je po Ustavu iz 2006. gotovo „nerazrešiv”. Znaju to i oni koji optužuju predsednika, kao što znaju da za svoju neosnovanu optužbu nikom neće odgovarati.

O prirodi odgovornosti šefa države za povredu ustava (uopšte, ne samo u Republici Srbiji) ne postoji jedinstven stav u ustavnoj teoriji. Jedni smatraju da je reč o krivičnoj odgovornosti i da je „povreda Ustava” (postoje i drukčije formulacije, na primer, „veleizdaja” u Francuskoj ili „namerna povreda” u Nemačkoj) specifično krivično delo.  Drugi misle da je reč o političkoj odgovornosti i da je „povreda Ustava” politički delikt. Oba stanovišta imaju nedostatke. Prvo, jer određenje krivičnog dela, po pravilu, zahteva visok stepen preciznosti (obeležja krivičnog dela). Drugo, jer u parlamentarnom sistemu, kakav je u osnovi i naš sistem, predsednik ne odgovora politički – politički odgovara vlada, odnosno njeni ministri.

Dakle, odgovornost za povredu Ustava može se odrediti kao specifična pravna odgovornost. O njenom (ne)postojanju odlučuje Ustavni sud koji nije politički organ, ali nije ni klasični sud – on ne bi smeo da politički rezonuje, a njegovo pravno rezonovanje mora biti šire od onog svojstvenog sudovima, koji su neposrednije vezani za zakon.

Iako je „povreda Ustava” pravni standard, čija se sadržina određuje u svakom konkretnom slučaju, što ovaj pojam čini vrlo neodređenim, tri stvari su, po meni, nesporne. Prvo, povreda Ustava ne znači samo prekoračenje ustavnih ovlašćenja predsednika republike, već se može odnositi i na kršenje drugih ustavnih odredaba (npr. načela Ustava – o podeli vlasti, o vladavini prava, o teritorijalnom integritetu itd.). Drugo, eventualna povreda zakletve koju predsednik polaže pri stupanju na dužnost, sama po sebi, ne može biti osnov odgovornosti predsednika republike. Iako se njen tekst nalazi u Ustavu, ona ne proizvodi nikakvu pravnu obavezu. To je stanovište i mojih, daleko većih, prethodnika (Slobodana Jovanovića, Ratka Markovića, Vladana Kutlešića). Zakletva, poput preambule Ustava (iako je i ova sastavni deo Ustava) nosi moralno-političku, a ne pravnu obaveznost. To je „svečana izjava kojom se zasniva moralna obaveza i odgovornost, a ne pravna norma kojom se zasniva pravna obaveza i odgovornost” (R. Marković). Treće, ako je odgovornost za povredu Ustava pravna, s elementima krivične odgovornosti, takva odgovornost se može utvrditi jedino u pravom propisanom postupku, a odluka o „krivici” mora biti zasnovana na nedvosmisleno utvrđenim činjenicama. Drugim rečima, na pretpostavkama, medijskim i svakim drugim spekulacijama da je predsednik nešto uradio ili da nije uradio, da je nešto potpisao, usmeno ili na bilo koji drugi način obećao, ne može se temeljiti optužba da je povredio Ustav. Pojedini opozicioni političari, od kojih su neki i pravnici, imaju svoje motive i razloge da optužuju predsednika i ja se u to ne bih mešao. Ipak, iz ličnog ugla posmatrano, kad god mi dan protekne u kritikovanju drugog, umesto u radu na sebi i na poslu, ne samo da sam izgubio taj dan, nego i „delić” sebe, onaj najbolji i najproduktivniji.

Donekle razumem potrebu medija i šire javnosti da  u detalje saznaju tok i sadržinu političkih pregovora „iza zatvorenih vrata”. Poznavao sam dva pregovarača iz Rambujea, profesore Ratka Marković i Vladana Kutlešića. Prvi je bio moj učitelj i nikad mi ni reč nije rekao šta se tamo dešavalo. Pravi interes države nekad nameće zavet ćutanja. Drugi je govorio i to, u velikoj meri, drukčije od onog što je bila „zvanična” verzija tog događaja. Iz ćutanja prvog, naučio sam više. Ono što danas želim, poučen tim znanjem, je da moja  Srbija nikad više ne doživi ono što se dešavalo neposredno posle Rambujea i kasnije. Želim da Srbija bude sve jača, da o najtežim pitanjima razgovara i da ne zatvara, ako je moguće, nijedna vrata; da nikom ne preti, ali da se  nikog i ne boji. Voleo bih, iako baš ne verujem u to, da Srbija  prestane da se iscrpljuje unutrašnjim političkim razmiricama oko identitetskih pitanja.

I ja predlažem  sabornost, ali zasnovanu na intelektualnom  patriotizmu, koji poznaje i veru i razum, a odbija svaku pretnju, a kamoli primenu sile. Takav patriotizam stvara priliku za Srbiju da, bez obzira na prepreke, gradi demokratiju i pravnu državu po pravim, a ne lažnim  evropskim vrednostima – jer u stvaranju prvih učestvovala je i ona, tokom istorije, svojim ljudskim žrtvama, svojim odricanjima, ali i svojim autentičnim sportskim, naučnim, umetničkim i kulturnim dostignućima.

Redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu