Kosovski večiti šah

Kada je potpisan Briselski sporazum 2013. godine, delovalo je da je to krucijalni korak ka nezavisnosti tzv. republike Kosova. Naime, sporazumom je predviđeno da policijske snage na Kosovu postaju jedinstvene i imaju naziv kosovska policija. Posledično, srpska policija na severu integrisana je u tu kosovsku policiju, a plate njenih pripadnika isplaćuju se samo iz kosovskog budžeta. Takođe, sudski sistem na osnovu ovog sporazuma u potpunosti je integrisan u kosovski pravni sistem. Ukratko, policija i sudstvo, kao ključni elementi državnosti, u potpunosti su predate u ruke tzv. republike Kosova. Srbi su, sa druge strane, sporazumom dobili pravo na Zajednicu opština sa većinskim srpskim stanovništvom koja bi imala skupštinu, veće, predsednika, potpredsednika i pune nadležnosti u oblasti ekonomije, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog razvoja. Kao što je poznato, do danas ta zajednica, zbog odbijanja prištinske strane, nije formirana.

Albanska strana bila je vrlo zadovoljna – toliko da je šef njihovog pregovaračkog tima izjavio posle potpisivanja da ovaj sporazum predstavlja de jure priznanje Kosova od strane Srbije. Sa srpske strane, razumljivo, bilo je velikog nezadovoljstva. U Kosovskoj Mitrovici održane su velike demonstracije protiv ovakvog sporazuma. Srpska pravoslavna crkva izdala je čak i saopštenje, koje je potpisao patrijarh Irinej, gde između ostalog stoji: „Kako izgleda, posredi je pre čista predaja negoli makar kakva-takva prodaja naše sopstvene vekovne i, u duhovnom i istorijskom smislu, najvažnije teritorije... Nama se čini da bi, u odnosu na ovakav sporazum, i podela teritorije bila bolje, pravednije i održivije rešenje.” Ne slažući se sa potpisivanjem takvog sporazuma, šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju podneo je ostavku (kasnije je povučena). Skoro sve tzv. patriotske i rodoljubive snage u Srbiji videle su sporazum kao neku vrstu predaje, a Zajednicu opština kao ništa više od običnog udruženja građana koje se osniva u skladu sa zakonima tzv. republike Kosova, tj. kao još jednu potvrdu njene državnosti.

Međutim, deset godina kasnije ispostavilo se da stvari ne stoje tako kako se činilo. U duhu velikog šahovskog majstora, predsednik Srbije odigrao je riskantan, ali hrabar i dalekovid potez koji će se verovatno dugo izučavati u školama političke teorije i veštine. Protivniku sa druge strane šahovske table i posrednicima koji su im naklonjeni dao je žrtvu u vidu jakih figura, moglo bi se reći – dva topa (policiju i sudstvo) za jednog lovca (zajednica opština). Ne uviđajući svrsishodnost i moć žrtve, oni su je prihvatili. Potez je bio toliko dobar da su „prevarene” i rodoljubive snage u Srbiji. U šahu su sve žrtve koje vode pobedi dozvoljene. Za prištinsku stranu pobeda predstavlja isključivo ulazak tzv. Kosova u Ujedinjene nacije. Sve drugo, uz opstanak srpskog naroda na tom prostoru, u ovom trenutku predstavlja pobedu Beograda.

Ispostavilo se da je zahvaljujući pomenutoj žrtvi, Priština sa posrednicima, šahirana tako da je čeka novi šah bilo koji potez da povuče. Šahovskim rečnikom, radi se o tzv. večitom šahu, tj. stalnom šahiranju koji se završava remijem, a to je u ovom slučaju ravno našoj pobedi. Toga je postala svesna prištinska, ali i posrednička strana, ali kasno, potez je povučen, žrtva je uzeta. Moguće rešenje je da se sruše sve figure na tabli, ali tada se ulazi u ratne igre, a casus belli ovog puta neće moći da se nametne srpskoj strani.

Naučni saradnik, Institut za političke studije