Od suknje ispod kolena do mondenskih šešira

Umetnica mora biti zdrava. Ali, pre svega, lepa. Imperativ je novog vremena koji je postao i mantra TV lica. „Ženska“ revolucija i slobode preselile su se i na mali ekran. Srećne smo, lepe, negovane, „hirurški“ doterane, botoksirane... Gde je granica tih sloboda i da li u želji da budemo emancipovane, nismo skliznuli u neukus i kič?

Nekada su TV studijima samouvereno, ali dostojanstveno i pomalo stidljivo, vladale dame, možda zakopčane do grla i sa suknjom ispod kolena, ali koje nisu samo razmišale o tome kakvu poruku šalju svim ženama ovog sveta, već i o tome šta izgovaraju i kako se nose pred kamerama.

Žene su u TV programima doživljavale svoj posao kao svoj dom, trudeći se da ga učine lepšim i sadržajnijim. Bile su pravi kreativci, snalažljive i usmerene na kvalitet, originalnost, unosivši novine u do tada oskudan televizijski arsenal. Imali smo TV lica za pamćenje, poput Duške Kalanj, Ljiljane Marković, Mire Adanje Polak...

Skoro u svakoj TV sferi, imali smo prve dame, svedene, odmerene, bez agresivnog nadmetanja... Potpognute kreacijama vrhunskog Aleksandra Joksimovića i Mirjane Marić. Osvajale su publiku i ostale i postale večnost, donoseći radost u naše domove. Danas je situacija u etru sasvim drugačija. Mnoštvo TV lica, a opet, jake žene, autoriteti tako nam nedostaju...

Večernje toalete u jutarnjim i podnevnim programima, damski šeširi u stilu lejdi Dajana, kao da smo na konjičkim trkama i mondenskim balovima. Putenost, razgolićenost i fizička lepota zamenili su pamet, mudrost, razgovetnost. Da li je to osvešćenost za koju smo se borili?

Biti samostalna, svoja, nezavisna... da li to znači imati najmoderniju frizuru, začešljane obrve po najnovijim rijaliti trendovima, društvene mreže za promovisanje vitkog stasa? Ili biti samostalna i nezavisna u stavovima, u pravu na odluku, izbor...  Jer, biti svoj, biti odlučan, biti elokvetan i obrazovan – televizijski je neprihvatljivo. To je zaostavština nekog drugog vremena kojem smo okrenuli leđa i koje je danas demode...

Televizija je prigrlila samo one „televizične“. Čelnici vape samo za jednim. Biografije i diplome, viokostručnost i lepota govora ustupili su mesto portfolijima . Da li se ovim uredničkim zahtevima popravio status žena u novom vremenu? I zašto smo to prihvatile?

Ništa bolja situacija nije ni u igranom domaćem programu. Ako pogledamo „Južni vetar“, „Klan“... jaki i opasni muškarci i dalje dominiraju etrom i žene koje im se idolopoklonički klanjaju, zavedene novcem i zabavom. Žene su u serijama prikazane kao prostitutke, lakog morala, kojima je samo keš važan. Ženske junakinje su i dalje na marginama programskih šema.

Tek poneka iskoči, poput Radio Mileve, Vere, Popadije... Za žene se ne pišu glavne uloge, one su retko heroine vredne poštovanja i divljenja. Hoće li hiperprodukcija to promeniti? Hoće li žene dobiti zasluženo mesto ispred filmskih kamera.

„Popadija“ je razdrmala i unela duh u malo učmalo, zaspalo mesto zarobljeno predrasudama i lažnom tradicionalizmom. Pružila je otpor malograđanštini i primitivizmu i pokazala da se može i drugačije verovati, i biti u duši veći vernik od pope, a ne „kako to običaji nalažu“. Ona je zapravo najbolji spoj tradicionalnog i modernog. Jer, i moderno može biti moralno i kvalitetno.

Možda nam seoska popadija svima posluži kao primer osvešćene, moderne i nezavisne žene 21. veka, koja se oslobodila okova prošlih vremena i izborila za samostalnost, a ostala verna tradiciji na svoj način.