Britanija će migrante hapsiti i deportovati

London je izneo detalje novog zakona predstavljenog parlamentu, koji je izazvao burne reakcije dobrotvornih organizacija. Njegova suština je da vlastima omogući da imigrante koji čamcima pristižu na britansku obalu automatski hapsi i deportuje iz zemlje, bez prava da traže azil i da im taj zahtev bude razmotren. Svako ko preživi opasan prelazak kanala biće sprečen da ostane u Britaniji dok traži azil. Umesto toga, biće ili vraćen odakle je došao ili, kako u britanskoj vladi vole da kažu, u neku „sigurnu zemlju” poput Ruande, koja se ne može ponositi ljudskim pravima.

Samo deci, onima za koje se proceni da su isuviše bolesni da bi putovali natrag i imigrantima koji bi bili u ozbiljnoj opasnosti u slučaju povratka u svoju zemlju, biće dozvoljeno da zatraže azil koji će biti razmotren. Oštar odnos prema imigrantima podrazumeva i to da će ljudi pristigli čamcima biti zadržani u pritvoru do deportacije, bez prava na kauciju i mogućnosti sudske revizije ove odluke. Biće određena i godišnja kvota broja izbeglica koje će moći da ostanu u Velikoj Britaniji.

Analitičari ukazuju na dve suštinske odlike ovog zakona, koji će verovatno biti usvojen. Prva je da je protivan Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i drugim međunarodnim ugovorima koji štite prava izbeglica i da potkopava izbeglički sistem u celini. Ako je država kakva je Velika Britanija, sa slavnom istorijom ideje o ljudskim pravima, to sebi dozvolila, zašto ne bi i ostali? Druga je da novi zakon donosi političke poene konzervativnoj vladi narušene reputacije pred izbornu 2024. godinu.

„Zatezanje ograde onima koji dolaze da uzmu poslove” jedan je od stubova bregzita. Britanski premijer Riši Sunak, inače indijskog porekla, zaustavljanje priliva imigranata svrstao je među svojih pet ključnih prioriteta nakon što je broj onih koji su lani stigli na južnu obalu Engleske rekordan u poslednjih dve decenije. Reč je 75.000 ljudi, ali i taj broj je ispod proseka u EU.

Antiimigraciono raspoloženje imalo je odlučujuću ulogu u britanskoj politici u poslednjih desetak godina, a premijerova stranka se nada da će zauzimanjem tvrdog stava vratiti staru slavu. Istraživanja ukazuju na to da oni trenutno zaostaju za opozicionim laburistima. Računica je jasna i bitnija od kritika humanitarnih organizacija, koje kažu da će ovim potezom izneveriti one kojima je zaista potrebna zaštita – žrtve trgovine ljudima, rodno zasnovanog nasilja, decu... Opozicija smatra da novi zakon neće ništa promeniti, niti će ljude sprečiti da i dalje u čamcima prelaze Lamanš.

Sledeći korak – prebacivanje ljudi avionom na drugi kontinent, u Ruandu – jeste naredni nivo ove priče. Britanski plan zapravo je jedan od primera prakse u težnji evropskih zemalja da izmeste pitanje azila (primer Danske, koja Maroko posmatra kao što Britanci gledaju Ruandu), ali niko se još (za sada) nije usudio da ode toliko daleko kao Britanci. London je prošle godine, u vreme mandata Borisa Džonsona, postigao dogovor o slanju imigranata u Ruandu da tamo čekaju eventualna odobrenja zahteva za azil. Prvi let je stopiran naredbom Evropskog suda za ljudska prava. Britanci imaju obavezu da se uzdrže od deportacije u Ruandu dok Evropski sud ispita da li ova zemlja ima kapaciteta da izbeglima omogući prava iz Konvencije o statusu izbeglica. Ipak, britanski sud je nedavno vladi dao zeleno svetlo, pa London, smatra se, ubrzano planira deportacije, iako međunarodno pravo to zabranjuje.