U okeanima 171 bilion komada plastike

LONDON – Procenjuje se da više od 170 biliona komada plastike sada pluta u okeanima širom sveta, kažu naučnici, a prenosi Bi-Bi-Si.

Plastika ubija ribu i druge morske životinje i potrebne su stotine godina da se razgradi na manje štetne materijale.

Zagađenje bi moglo da se utrostruči do 2040. ako se ne preduzme ništa, upozoravaju naučnici.

Prošle nedelje, potpisan je istorijski sporazum pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija čiji je cilj da zaštiti 30 odsto okeana.

Prethodno je grupa naučnika sprovela analize počevši od 1979. i dodala najnovije podatke koje su prikupile ekspedicije koje po morima postavljaju mreže za prikupljanje plastike.

Podaci o plastici prikupljenoj u mrežama se potom dodaju u matematički model kojim se izračunava globalna zagađenost.

„Više od 170 biliona komada plastike se nalazi u okeanima”, rekao je za Bi-Bi-Si njuz glavni autor studije doktor Markus Eriksen iz Instituta 5 Gajres.

Plastika za jednokratnu upotrebu kao što su boce, ambalaža, oprema za pecanje ili drugi predmeti se vremenom raspadaju na manje komade usled sunčeve svetlosti ili mehaničke degradacije, prenosi Tanjug.

Divlje životinje poput kitova, morskih ptica, kornjača i riba često mešaju plastiku sa hranom i mogu umreti od gladi dok im ispunjava stomake.

Komadi plastike takođe ulaze u vodu za piće, a mikroplastika je pronađena u ljudskim plućima, venama i placenti.

Naučnici kažu da još ne znamo dovoljno o tome da li mikroplastika negativno utiče na zdravlje ljudi.

Koncentracija plastike u okeanima značajno je porasla sa oko 16 biliona komada u 2005. na 171 bilion u 2019.

Doktor Eriksen kaže da naučnici nisu sigurni zašto je tako, ali bi se to moglo objasniti jačim zakonima koji su zamenjeni dobrovoljnim sporazumima, razbijanjem plastike ili činjenicom da je prikupljeno manje podataka.

Najveća koncentracija plastike trenutno je u Severnom moru, delu Atlantskog okeana, a velike plutajuće mase plastike uočene su i na Pacifiku.

Autori takođe sugerišu da promenljivi nivoi zagađenja pre 2000. godine mogu biti posledica efikasnosti sporazuma ili politika koje regulišu zagađenje.

Tokom 80-ih godina nekoliko pravno obavezujućih međunarodnih sporazuma nalagalo je zemljama da prestanu da odbacuju plastiku u okeane, kao i da očiste određene količine.

Kasnije su usledili dobrovoljni sporazumi za koje autori kažu da su možda bili manje efikasni i mogli bi da objasne porast plastike od oko 2000. nadalje.

Autori tvrde da se rešenja moraju usredsrediti na smanjenje količine proizvedene i korišćene plastike, umesto na čišćenje okeana i recikliranje jer je manje verovatno da će to zaustaviti tok zagađenja.