Milošević nije trebalo da se brani u Hagu

Darko Pejović

Bio je 31. mart 2001, drugi dan operacije Miloševićevog hapšenja u vili „Mir”, kada mi je zazvonio telefon u vikendici. Zvao me je Branislav Ivković, ondašnji visoki funkcioner SPS-a. Zatim  je vezu preuzeo Slobodan Milošević. Tog momenta, ispred mene se dižu pločice na podu, u obliku slova T. Nisam sujeveran, ali... prepao sam se, priznajem. Posle sam otišao kod patrijarha Pavla i rekao mu da bivši predsednik želi da mu budem advokat. „Sine, tvoje je da braniš”, rekao mi je. A zatim dodao: „Ali, nemoj da preteruješ.”

Ovako advokat Toma Fila započinje priču o odbrani i poslednjim godinama Slobodana Miloševića, predsednika Srbije i SR Jugoslavije od 1989. do 2000, koji je na današnji dan, 11. marta 2016, preminuo u pritvoru Haškog tribunala. Opisani telefonski razgovor dogodio se dan pre nego što je Milošević lišen slobode, po krivičnoj prijavi za „prekoračenje službenih ovlašćenja” u oblasti finansija. U jutarnjim satima 1. aprila, posle višesatnih pregovora, prebačen je u Centralni zatvor iz vile „Mir” na Dedinju, u kojoj je s porodicom živeo i nakon što je u oktobru 2000. svrgnut s vlasti posle poraza na izborima za predsednika SRJ.

S Miloševićem ste bili u automobilu kojim je pod jakom policijskom pratnjom dovezen u pritvor. Imali ste i važnu ulogu tokom pregovora o uslovima njegove mirne predaje. Da li ste i u godinama Miloševićeve vlasti bili njegov pravni savetnik i osoba od poverenja?

Ništa od toga, mada smo se površno poznavali još s Pravnog fakulteta, ista smo generacija, on je 20 dana bio mlađi od mene. Nismo se družili, niti smo delili iste ideološke stavove – on je bio zagriženi komunista, a ja sam i tada bio socijaldemokrata. Zapravo, naš prvi kontakt se dogodio krajem februara 2001. Pozvao me je i rekao da bi želeo da se vidimo u vili „Mir”. Tokom tog susreta, zamolio me je da iskoristim svoj uticaj kod urednika ondašnjih medija da obustave hajku na njegovu ćerku Mariju i sina Marka, a da, kako je rekao, njega i suprugu Miru Marković kritikuju i napadaju koliko hoće. Nije tražio da pokrećem tužbe zbog kleveta, već da neformalno utičem na urednike. To sam i uradio, s gotovo potpunim uspehom.

Da li je tom prilikom nagovestio da računa na vaše advokatske usluge ako se u Srbiji protiv njega povede sudski postupak, ili ukoliko bude izručen Haškom tribunalu, koji je u martu 1999. protiv Miloševića podigao optužnicu zbog ratnih zločina na Kosmetu? 

O tome nije bilo ni pomena, nije verovao da je moguć bilo koji od ta dva scenarija. Njemu je supruga Mira određivala čitav život, tako da se vremenom poprilično izmestio iz realnosti. Poverovao je u njenu projekciju budućnosti, da će sve optužbe i optužnice nekako izbledeti, da će se maltene zaboraviti.

Samo mesec dana posle vašeg susreta s Miloševićem krajem februara 2001, stvarnost je demantovala vizije Mirjane Marković?

Da, tada je počela operacija Miloševićevog hapšenja. Prvog dana, 30. marta, u akciji je bila surčinska banda. Televizijske kamere su ih snimile kako preskaču ogradu vile, krijući duge cevi ispod jakni. Zamisao im je bila da ugrabe Miloševića kako bi naplatili pet miliona dolara, koliko je Tužilaštvo tribunala raspisalo kao nagradu za Miloševićevo hapšenje. Međutim, tada su vilu „Mir” obezbeđivali pripadnici „Kobri”, formacije vojne policije za specijalne namene, tako da se taj plan izjalovio.

U ove dramatične događaje uključujete se posle Miloševićevog poziva, o kojem ste govorili na početku razgovora. Oko vile „Mir” bili su  policijski kordoni i grupice pristalica bivšeg predsednika, a kakvu situaciju ste zatekli unutra?

Bilo je tu pojedinih funkcionera SPS-a, ali i naoružanih civila, spremnih da po svaku cenu brane Miloševića. Video sam i dva vojna borbena oklopna vozila s mitraljezima na vrhu. Ostala su u dvorištu po naređenju generala Nebojše Pavkovića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, nakon što je naložio pripadnicima „Kobri” da se povuku iz obezbeđenja. Posle mi je Pavković rekao da je u redenicima bila manevarska municija. A šta bi se dogodilo da se neko od Miloševićevih čuvara popeo na vozilo i osuo rafalnu paljbu, ne znajući da puca ćorcima? Druga strana bi odgovorila vatrom, ko zna koliko bi bilo poginulih i ranjenih. A SPS bi bio optužen za oružanu pobunu i pokušaj državnog udara.

O čemu su u vašem prisustvu pregovarali Milošević i Čedomir Jovanović, izaslanik vlasti, nakon što su bivšem predsedniku predočene zloupotrebe službenog položaja koje mu se stavljaju na teret?

Pre bih rekao da je Čeda bio glasnik, a ne izaslanik DOS-ove vlasti. Stalno je telefonirao i konsultovao se s nekim. Konačno, rezultat pregovora o predaji bio je papir koji su potpisali premijer Srbije Zoran Đinđić, predsednik Srbije Milan Milutinović i predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Sadržaj je formulisan te noći, u vili „Mir”. Tim dokumentom se Miloševiću garantovalo da neće biti isporučen u Hag i da će njegova porodica i imovina biti sigurni. Sloba me je pitao:  „Tomo, jel’ ovo u redu?” Odgovorio sam, to ti je garancija za noćas. Ipak, on je prelomio da su potpisane garancije dovoljne, dodao je i da je Đinđić obećao Branislavu Ivkoviću da će sve biti kako je sročeno. Krenuli smo u Centralni zatvor, ispraćeni pucnjima ćerke Marije, koja je u stanju rastrojstva ispalila nekoliko hitaca. Čitave noći bila je agresivna, ljutila se i na mene. Ocu je govorila: „Od koga te bre ovaj brani? On brani Čedu, a ne tebe.”

Kako je izgledao dolazak u Centralni zatvor?

Tamo su nas dočekali i pripadnici one surčinsko-zemunske grupe koji su dan pre hapšenja pokušali da otmu Miloševića, zarad nagrade od pet miliona dolara. Vikali su „strpajte ga u podrum”, ali je Čeda Jovanović, i za to mu svaka čast, rekao da bivšeg predsednika države treba smestiti kako dolikuje. I tako je Slobodan dobio ćeliju u renoviranom delu Centralnog zatvora. Zataknuta za rešetke te ćelije, ostaće i Haška optužnica, koju nije hteo ni da uzme u ruke.

Da li se tokom naredna tri meseca, pre nego što je 28. juna isporučen u Hag, išta dešavalo u vezi sa optužbama zbog kojih je pritvoren?

Ma ne, bila je to puka kupovina vremena. Ta krivična prijava za zloupotrebu budžetskih sredstava bazirala se i na izjavi direktora Uprave carina Mihalja Kertesa da je Miloševićevom sinu Marku isplaćeno 1,5 miliona maraka da ode za Rusiju. Kertes je posle tu izjavu povukao, tako da praktično dokaza nije ni bilo. U tom periodu, video sam se s premijerom Đinđićem, tražio sam da mi objasni kako misli da ispuni obećanje da Miloševića neće isporučiti Hagu. Vrlo ubedljivo mi je tvrdio da prvo mora da mu se sudi u Srbiji i da će na svakom sudu pred koji bude izveden biti osuđen. Na to sam mu rekao da ću sledeći put doneti svoju diplomu, a on neka pripremi svoju. Obećao sam: Ako igde u Srbiji Milošević bude osuđen, ja ću svoju diplomu pocepati.

Da li ste se s premijerom Đinđićem imali razgovore nakon Miloševićevog izručenja Hagu?

Nekoliko puta. Kad bi se poveo razgovor o Miloševiću, samo bi slegnuo ramenima i rekao – morao sam. Sa Koštunicom nisam bio u prilici da pričam o tome, ali sam mnogo razgovarao s generalom Pavkovićem. On je kao načelnik Generalštaba bio spreman da podigne par „migova”, sa zadatkom da prizemlje helikopter kojim je Milošević iz Beograda na Vidovdan prebačen u NATO bazu u Tuzli. Zvao je predsednika SRJ Vojislava Koštunicu da bi dobio odobrenje da izda takvu naredbu. Ali, kako mi je ispričao, Koštunica mu se nije javio na poziv.

Svih ovih godina iznosite stav da Slobodan Milošević nije predat Hagu, već da je prodat. Na kojim saznanjima počiva takva vaša tvrdnja?

O tome su govorili i neposredni akteri, poput profesora Borisa Begovića, koji je 2001. bio savetnik potpredsednika savezne vlade Miroljuba Labusa. Doduše, on koristi izraz razmena, jer je, kako kaže, u pitanju bio kupoprodajni odnos. Čak je izveo i računicu o dobitku u milijardama dolara, kroz otpise dugovanja i izbegavanje uvođenja finansijskih sankcija našoj zemlji. Imam i saznanja da su određeni ljudi koji su učestvovali u izručenju među sobom podelili milione dolara. Za to nemam dokaze, ali mislim da tačno znam o kome je reč.

Jeste li bili spremni da Miloševića branite pred tribunalom?

Nedvosmisleno sam mu rekao: braniću te pred domaćim sudovima, ali u Hag s tobom ne idem. Podsetio sam ga kako je izjavljivao da ne priznaje Haški tribunal i da pri tome treba da ostane. Poslušao me je samo prilikom prvog pojavljivanja pred sudijama. Tada je odbio da odgovara na njihova pitanja, osporio je zakonitost tribunala i rekao da je taj sud lažan i da su njegove optužbe lažne. Kada je ipak odlučio da se brani, tužiteljka Karla del Ponte je organizovala banket. Njima nije bilo bitno šta će on da priča, samo neka je prisutan, da bi suđenje moglo da ide predviđenim tokom. Inače, sa Slobodanom sam ostao u kontaktu i tokom njegovog pritvoreništva u Sheveningenu, pošto sam tamo odlazio kao advokat Nikole Šainovića.

Kažete da je Haški tribunal žarko želeo da se suđenje okonča presudom Slobodanu Miloševiću. Vi dakle ne verujete u priče da je njegova smrt namerno prouzrokovana pogrešnim lečenjem, ili da je čak otrovan?

Uveren sam da je hronična iscrpljenost uzrok njegove smrti. Istina, bolovao je od angine pektoris, ali uz dobru negu s tim zdravstvenim problemom može da se poživi 100 godina. U pritvoru u Sheveningenu imao je sobu prekoputa svoje ćelije, u kojoj su bukvalno bile tone hartije, dokumentacija je stizala kamionima. U toj zagušljivoj prostoriji punoj prašine provodio je dane uronjen u papire tražeći ono što je relevantno za njegovu odbranu.

Kao advokat, kako ocenjujete njegovu petogodišnju odbranu pred Haškim tribunalom

Nije baš najbolje shvatao pojam pravne odbrane, već je uporno iznosio svoju verziju istine. Iz ugla političara koji želi da ostavi trag o vlastitom viđenju istorijskih događaja, njegovo držanje u Hagu je imalo smisla, ali ne i sa profesionale, pravne tačke gledišta. Njegovi pravni savetnici, advokati Zdenko Tomanović, Miša Ognjanović i profesor Branko Rakić, kao i ljudi iz udruženja „Sloboda”, odlično su uradili svoj deo posla, ali se Milošević često nije držao pitanja koja su mu pripremali za ispitivanje svedoka. Dešavalo se i da pred sudom obelodani dokumenta koja su išla u korist njegove štete, pa i štete ostalih haških optuženika.

Da li još podržavate inicijativu iz 2018. godine, da se Slobodanu Miloševiću podigne spomenik u Beogradu?

Zapravo, tada sam zastupao stav – ako Đinđiću nameravate da podignete spomenik, onda treba i Miloševiću. A najbolje bi bilo da se rukovodimo standardima koji postoje u nekim zemljama, prema kojima se spomenici podižu 30 ili 50 godina posle smrti, odnosno kada se steknu uslovi za nepristrasnu istorijsku ocenu nečijeg dela. Evo recimo, za sedam godina će biti pola veka od smrti Josipa Broza Tita. Pitam se, da li će mu 2030. vlast u bilo kojoj državi bivše Jugoslavije podići spomenik...