Bari i Tokio niko ne može da mi uzme

Treba ići stepenicu po stepenicu, utakmicu po utakmicu. Najvažnija stvar srpskog fudbala je da reprezentacija ode na Evropsko prvenstvo. I samo treba razmišljati u tom pravcu. Bez mnogo filozofiranja. Svaka utakmica je utakmica za sebe – kaže mi Dragan Džajić, novi predsednik Fudbalskog saveza Srbije. Ovo je njegov prvi intervju posle izbora i burne predizborne fudbalske kampanje.

Najveći fudbaler Jugoslavije i Srbije svih vremena pije kratki espreso i prelistava „Politiku”, to je njegov uobičajeni jutarnji ritual. Mobilni telefon mu neprestano zvoni.

– Publiku na stadione dovode samo igrači i rezultati. Ništa drugo. Nemam u ruci čarobni štapić, pa da dovedem 50.000 ljudi na stadione. Neće oni da dođu da gledaju mene, ali zbog igrača i rezultata hoće – nastavlja Džajić.

On to najbolje zna. Nekada je zbog njega i još nekoliko nezaboravnih fudbalera dolazilo 100.000 ljudi.

Sada su drugi igrači u igri. Da li ova reprezentacija Srbije ima takav potencijal. Mnogi tvrde da i te kako ima?

Imamo jako dobre igrače. Tu glavnu reč vode selektor Dragan Stojković i ljudi oko njega. Reprezentacija je prioritet Saveza. Važno je dati i regionima veće nadležnosti.

Kada govorite o regionima, kako da se fudbal vrati u nekada velike fudbalske centre? Setimo se kruševačkog Napretka, Radničkog iz Niša. Možemo dugo da nabrajamo.

Moja najveća želja, pored toga da se kvalifikujemo za Evropsko prvenstvo, jeste da napravimo dobre terene. Sada UEFA može da donese odluku da prvenstvo počne u januaru. Takvo smo klimatsko podneblje da ne znate kada će i da li će da padne sneg. Moramo da imamo najbolje terene i svetske uslove, i na tome radimo, jer fudbal će se igrati i za 10 i za 20 godina. Mnogo je lepo što ćemo imati stadione u Zaječaru, Loznici, Vranju, što ćemo imati nacionalni stadion.

Ali, kako dovesti decu na te stadione, a onda od njih napraviti velike igrače?

Deca će u Leskovcu doći kada vide onakav stadion i onakav teren.

Da li je to ključ?

To je jedan od bitnih razloga i dobro je da se to prepoznaje i radi na tome. I moramo razdvojiti Prvu ligu, Superligu od ostalih. Superliga mora imati sve uslove za takmičenje. Ko voli da igra na lošem terenu? Ako smo mi morali da igramo, ne mora sada. Drugo je vreme. Svaki prvoligaš mora da ima glavni teren koji će da čuva za utakmice, i pomoćni, gde će da se trenira. Moraju da pomognu i Savez i lokalne samouprave, a ne da mislimo kakav će teren biti u Lučanima, da li može da se igra ili ne. Mora se verovati trenerskoj i sudijskoj organizaciji, da se sve mlade selekcije afirmišu tako da talentovani mladi igrači postanu reprezentativci.

Pominjali ste da ćete razbiti klubaštvo, posebno između Zvezde i Partizana. Da li je to moguće?

To bi bilo dobro, ali će biti teško. Tu stvar oko Zvezde i Partizana je teško promeniti. Šta mogu da učinim? To jedino mogu velike utakmice da učine. Uvek će se neko žaliti na sudijske odluke i tu je velika odgovornost sudijske organizacije. Neka se sudi pošteno. Imamo i VAR.

Zašto se stvorila percepcija u javnosti da je pravi kandidat za predsednika FSS Branislav Nedimović, a onda ste, kada je u igru ušao Nemanja Vidić, vi utrčali, pa je stvoren utisak da je reč o političkim igrama?

Pošto sam ja sportski radnik, onda bi trebalo da ja pitam vas iz medija zbog čega je to tako? Ko to pravi i kome te priče odgovaraju? Ja se ne bavim time, niti želim to da komentarišem. Ja razumem današnje medije. Retko koji medij interesuje ono što mu ne odgovara da objavi, a ja ne mogu da se borim sa tim, niti mi pada na pamet. Znam šta želim da radim kao novi predsednik FSS. Sve druge kalkulacije me ne zanimaju.

Možemo li da se odreknemo tih večitih srpskih dualizama? Vas vide kao čoveka vlasti, Vidića kao čoveka opozicije. Kao da su bili predsednički izbori.

Ja ovo radim zbog fudbala i za fudbal. Kome je pripadam, moja je lična stvar i imam pravo da volim koga ja hoću. Kao što je to Nemanjino pravo i pravo svakoga u ovoj zemlji.

Rekli ste jednom da ste 60 godina u fudbalu i kada biste vodili račune o takvim pričama, ne biste spavali. Ili možda ne biste ni igrali fudbal?

Apsolutno. Dovoljno sam iskusan, bar kad je fudbal u pitanju i kada su mediji u pitanju, ali, kao što vidite, ne znam sve. Kad god ujutru kupite novine, možete da pročitate svašta. Ali, ako nemate unutrašnji mir i ako ne razumete medije, onda ne valja. Imam toliko iskustva da procenim gde postoji neka pozadina, ali ja se ne ljutim ni na koga. Da li se meni nešto sviđa ili ne, koga to interesuje. Čitam i gledam ono što želim, ako nađem.

Interesantno je da ste se i Nemanja Vidić i vi ponašali kao džentlmeni, za razliku od gotovo svih ostalih. Niste izgovorili ni jednu ružnu reč jedan o drugom. Čak naprotiv.

Naravno, tako će da ostane. Sa moje strane sigurno, a verujem i sa Vidićeve. Ja bih s tim završio. Drago mi je da je on o meni tako govorio. Da li ste čuli neku moju negativnu izjavu o ljudima koji su bili u timu koji je Vidić predložio? Ne, niti bih ikada izgovorio. To bi bilo ispod moje časti i dostojanstva. Tu ima mojih prijatelja koji me znaju duže od Nemanje.

Vi ste njega i fudbalski odgajili u Zvezdi.

Došao je kao dečak, pa sam ga usmeravao gde da ide, u koji klub. Posle je napravio veliku fudbalsku karijeru i meni je drago zbog toga. On želi da ostane u fudbalu i sportu i za njega će svakako biti mesta i vremena. Ali, sve u vezi s izborom za predsednika FSS bilo je meni jako čudno, kao da se dogovaraju Putin i Bajden. Da li će biti rata ili neće.

Da li ste videli šale na društvenim mrežama da ste vi naš Bajden.

Nisam čuo, verujte mi, ne pratim to. Ali, ako tako pišu, u redu je, ja sam puno stariji.

Da li oni koji to objavljuju na društvenim mrežama znaju da je Pele tražio da na svom oproštaju od fudbala, na brazilskoj Marakani, reprezentacija Brazila igra protiv reprezentacije Jugoslavije, baš zbog vas. Ne verujem da znaju.

Svejedno je. Ovde je dopušteno da sve možete da kažete. Zato se izolujem od toga. Zamislite da se bavim svim tim, a tek da odgovaram na to. Tek bih onda nagrabusio.

Sigurno dobro pamtite tu utakmicu protiv Brazila?

Da, odmah sam im dao gol. Za mene je Pele bio najveći igrač na planeti svih vremena. On se i dan danas pamti kao planetarni fenomen, po svemu što je postigao i po popularnosti koju je imao. Kome ne bi prijalo da učestvuje u oproštaju Pelea od fudbala? Znate li o čemu je tu reč? Svaka fudbalska karijera ne traje dugo i važno je kakav ste utisak ostavili i kao igrač i kao čovek. Ja sam posle u fudbalu nastavio kao tehnički direktor, i predsednik kluba i počasni predsednik i sada sam predsednik FSS.

Bili ste sportski direktor Crvene zvezde kada je Zvezda osvojila Kup šampiona u Bariju. Da se Jugoslavija nije raspala, Zvezdina vladavina bi potrajala. A kada je jaka Zvezda, jak je i Partizan. I obrnuto.

Bari i Tokio niko ne može da mi uzme. Ja nisam tražio da me neko voli. Ja sam želeo da iza sebe ostavim neki rezultat, a ostavio sam. Tačno je, da nije došlo do raspada Jugoslavije, Zvezda bi igrala godinama u Ligi šampiona ili Ligi Evrope.

Da podsetim na još nešto. Kada se Uve Zeler opraštao od fudbala, u napadu tima sveta su bili Džordž Best, Euzebio, Bobi Čarlton i vi. Bili ste u dobrom društvu.

Euzebio i ja smo sleteli kasnije, sačekala su nas kola, a utakmica je već počela. Javljali su publici da smo stigli i da smo na putu do stadiona. Ušli smo u igru i odigrao sam baš sa Euzebijom fenomenalnu fudbalsku kombinaciju. On je dao gol, ali sam mu dao loptu petom. Meni je to značilo mnogo. Bio sam dosta mlad i bila mi je čast da iz Jugoslavije budem tamo.

Ona čuvena utakmica u Firenci 1968. godine, kada ste omađijali Bobija Mura i dali gol Englezima, tada svetskim prvacima, odvela je Jugoslaviju u finale Evropskog prvenstva. Da ne pominjemo sudije u finalu, ali tada postajete svetski igrač.

Ta utakmica mi je dala malo veću slavu van granica Jugoslavije. Kada smo tada igrali fudbal, nisam smeo da razmišljam da idem u inostranstvo pre 28. godine i da ne služim vojsku. Bio sam petnaest meseci u vojsci i igrao Svetsko prvenstvo kao vojnik. Mislite li da nisam mogao da odem u inostranstvo, u neki veliki klub?

Za Real Madrid znam. Bio bi to tada jedan od najvećih transfera u svetu.

Da, ali mogao sam da biram. Faketi me na Svetskom prvenstvu kao kapiten italijanske reprezentacije pitao da li hoću da igram u Italiji, da biram klub. Bilo je 50 novinara koji su to čuli. Ali, neću da ja pričam o tome.

Ne pričate vi o tome, pričam ja.

Da, ali mali broj ljudi je upućen u to.

Znate zašto o tome govorim? Zato što smo kao društvo skloni da prljamo svoje legende, svakoga ko je nešto postigao.

Znam. Zamislite da sad ja prljam Nemanju. To je nemoguće. I što bih se ja ljutio na nekoga ko više voli Nemanju nego mene. Apsolutno se ne ljutim. Ja nisam čovek koji mrzi. Imao sam ja mnogo udaraca u životu, mnogo više od svih drugih igrača. I to je bilo sigurno nezasluženo, ali morao sam i s tim da se izborim. Jer, da nisam to mogao da uradim, zar mislite da bih opstao 60 godina u fudbalu i da živim u Srbiji. Nikakav kapital od toga nisam hteo da pravim. Nisam vozio automobil po šinama, nisam prolazio kroz crveno svetlo, pa da kažem: ja sam Dragan Džajić. Kod fudbala imate jedno pravilo. Karijera traje kratko. Do 15 godina, koliko sam ja igrao. Ako se posle ne uključite negde, idete u zaborav. Pošto sam ja mnogo voleo fudbal i pošto sam dobio takvu šansu da dalje radim u fudbalu, a dobio sam je možda zato što sam Dragan Džajić, zar mislite da bi me neko u Zvezdi držao toliko godina, da iza sebe nisam imao rezultate. I normalno je da mlađi ljudi traže ono što žele. I tako treba da bude.

Pre nekoliko godina, kada je Zvezda igrala protiv Napolija, vi ste mi rekli da ne razumete zašto danas mladi igrači imaju toliki respekt prema velikim klubovima. Vi ste kao mlad igrač dobili Napoli, kada je bio jedan od najjačih timova sveta. Da li je to jedan od najvećih problema u našem fudbalu? Da igrači od 19 ili 20 godina ne mogu da igraju punom snagom protiv najvećih timova?

Mnogo toga se izmenilo. Sad svi veliki timovi traže mlade igrače, imaju skaute po celom svetu i dovode ih jeftino. Ode vam, recimo, mlad igrač i dobije dva miliona evra. Vi ga pustite. To za strance nije mnogo. On ne može odmah da igra i oni mu kažu: ideš u neki, recimo, manji belgijski klub. Oni ga i dalje prate. I donesu odluku taj će sad da igra kod nas. Ali, takvih nema mnogo. Šta bi bilo dobro za srpski fudbal? Mi smo nekada imali pravilo da, ako klub hoće sa mladim igračem iz juniorskog tima da potpiše prvi profesionalni ugovor, to bude na četiri ili pet godina. To je fenomenalna stvar, ali to više ne možete. A to bi bilo daleko bolje i za igrača i za naš fudbal. Vi sad imate roditelje koji imaju klinca od 16 ili 17 godina. Dođu i kažu im, interesuje se za njega Sampdorija. Roditelj koji nije situiran, gledaće da mu dete ode. A ja mislim da bi se dete pre afirmisalo u nekom našem klubu i umesto da ode za dva, ode za 22 miliona evra.

Kada ste vi osetili da ste pravi igrač? Koliko godina ste imali?

Došao sam iz malog mesta i za mene je Zvezda bila i ostala najveći klub. Od sve moje karijere, a nabrojao sam šta sam sve bio, najlepši period mog života je bila igra. Na Ubu sam slušao radio-prenose i priče o Bori Kostiću, Šekularcu, Milošu Milutinoviću, Bebeku, Rajku Mitiću, a onda kao klinac koji svaki dan putuje iz Uba za Beograd, čujem kako mi kažu – mali, ideš na lekarski pregled, sutra igraš za prvi tim. Ja se tada nisam ni brijao. Imao sam jednu torbu sa amblemom Crvene zvezde, pa sam je okretao u autobusu, da je vide svi.

Da li je mit da je tadašnja jugoslovenska Prva liga bila jedna od najjačih u Evropi?

Bila je u prvih pet. Mogla je da se meri sa Kalčom. Imali smo fenomenalne igrače na našim prostorima.

Sada je Pižon u Savezu. I on je jedan od njih. Vi ste bili treća Zvezdina zvezda, on četvrta.

Treba ga podsticati da ostane u fudbalu, dati mu šansu, da možda jednom postane predsednik Saveza. Biće vođa puta reprezentacije koja putuje u Poljsku.