Paralelni svetovi

Prošle nedelje društvene mreže su donele dva zanimljiva video- snimka. U jednom vidimo mladića,  koji se po beogradskim ulicama vozi u besnom automobilu, razvijajući ogromne brzine, očigledno pod dejstvom opijata. Pri tome sve vreme psuje i s prezirom govori o pripadnicima policije kao o bednicima koji mu ne mogu ništa. Radi se o sinu visokopozicioniranog moćnika, koji pripada čitavoj jednoj generaciji takvih osoba. Oni rastu ubeđeni da im u ovoj državi zbog političkih veza i  zaštite apsolutno nijedna institucija ne može ništa.

Ono što je za nas ostale koji imamo decu važno jeste da takvi likovi danas mogu da vam zgaze dete na pešačkom prelazu, dok jure kroz crveno svetlo, a da im se takođe ništa ne desi. To u ovoj zemlji nikada do sada nije bilo moguće. U poslednjih par godina svedoci smo nemalog broja slučajeva kada se to zaista desilo i kada su zaista ginula deca. Roditelji kojima se to desi ne mogu ni na pravdu da računaju jer ubica obično završi sa nanogvicom.

Drugi snimak je doneo rezultat istraživanja jedne novinarske istraživačke mreže koja se bavila pitanjem raspodele i upotrebe sredstava koje na konkursima dodeljuje jedno simbolički vrlo značajno ministarstvo. Video-snimak vrlo precizno dokumentuje da je najveći deo sredstava otišao na račune ljudi i navodnih nevladinih organizacija koji sa čitavom materijom nisu ni u kakvoj vezi. Na snimku se čuju razgovori sa osobama koje su nominalni nosioci projekata, a da nemaju pojma ni kako se projekat za koji su dobili novac zove. Radi se o očiglednom izvlačenju novca, masovnoj korupciji i zloupotrebi državnih fondova. Obrađen je period dok su na čelu tog ministarstva bile dve različite osobe, ali mehanizam je identičan.

Ni za ovo naravno niko neće odgovarati. Mi imamo institucije poput tužilaštva, sudova, agencija za borbu protiv korupcije itd., ali su one ili blokirane, ili suspendovane, a svakako kontrolni sistemi ne rade svoj posao. Na mejnstrim medijima se ovakve informacije ne mogu pojaviti i čini se da kao i u devedesetim ponovo počinjemo da živimo u dve potpuno odvojene stvarnosti. Sećamo se kako je bilo moguće da stotine hiljada ljudi demonstriraju protiv izborne krađe mesecima, a da se u vodećim medijima o tome ne pojavi ni jedna jedina informacija…  I  ne samo to, nego se protiv ljudi koji se usude o tome da govore ili da se suprotstave vode besomučne kampanje.

U jednom nedavno objavljenom radu, zagrebački demograf Tado Jurić insistirao je da je upravo masovna korupcija i ovakav sistem u kojem politički nepodobni ne mogu da dobiju šansu, osnovni razlog što se balkanske zemlje prazne. Mladi ljudi koji ne žele da učestvuju u lancu korupcije i da budu šrafovi unutar korumpiranih političkih struktura, nakon pokušaja da svojim radom uspeju, na kraju dignu ruke, spakuju stvari i sami ili sa čitavim porodicama odlaze u Nemačku, Švajcarsku ili neku sličnu državu. Tamo obrazovane i vredne ljude počinju sve više da plaćaju, a za početak će biti sigurni da im makar niko neće zgaziti dete na pešačkom prelazu.

Tragedija je u tome što upravo te zemlje koje su odredište za našu omladinu, jesu jedan od glavnih izvora za podsticanje korupcije i razvijanje svega što u svojoj zemlji ne tolerišu. Umesto da ovde podstiču nekadašnje evropske vrednosti poput vladavine, prava, antimonopolskog sistema jednakih šansi, političkog pluralizma, slobode preduzetništva, upravo oni zarad geopolitičkih potreba podstiču sve suprotno od toga, dok lokalne elite odrađuju sve što se od njih traži. Naravno od toga i sami profitiraju jer dobijaju na stotine hiljada kvalitetnih radnika u čije obrazovanje nisu uložili ni cent.

U ogromnoj većini medija nije moglo da se vidi ni kako se narodni poslanici i stanovnici savskih blokova na Novom Beogradu bukvalno guraju i bore protiv policije koja brani nezakonito iskopavanje kanala koji direktno ugrožavaju bezbednost istih tih ljudi, njihove dece i imovine.

Konačno, ne zaboravimo da skupština ne zaseda već par meseci, iako je prolećno zasedanje moralo da počne još početkom ovog meseca. Jasno je da je i ovde zakon prekršen samo zato da opozicija ne bi mogla u skupštini, pred gledaocima javnog servisa  da govori o tome šta je stvarno prihvaćeno u Briselu i Ohridu. Istaknimo, međutim, da je uočljiva tendencija da se režim sve manje osvrće na Ustav, zakone i zvanične institucije. Za razumevanje načina na koji funkcioniše naš politički sistem mnogo je važnije razumeti ulogu izvesnih koordinatora koji u ovoj državi na lokalu odlučuju o svemu. Dakle postoji struktura nekih ljudi koje niko od nas ne zna, koji upravljaju onom vojskom od 700.000, daju im kvote za svaku akciju u kojoj učestvuju, u slučaju neispunjavanja zadatka kažnjavaju ih, uzimaju im privilegije itd.

Ozbiljna država ne može da se vodi na taj način, jer ovo sve više postaju dva potpuno odvojena društva.

Naučni savetnik, Institut za evropske studije