Kao da su u finalu „majstori s Dunava”

U finalu 106. francuskog fudbalskog kupa 29. aprila na stadionu u Sen Deniju sastaće se prošlogodišnji osvajač Nant i Tuluz. Nant je u polufinalu savladao Lion kod kuće s 1:0, a Tuluz je kao gost bio bolji od drugoligaša Anesija s 2:1. I jedni i drugi su pobedonosne golove dali u smiraj utakmice.

Tako je završena bajka za tim iz istoimenog grada u podnožju francuskih Alpa, koji je osnovan 1927, a među četiri najbolja se našao prvi put pošto je u četvrtfinalu načinio podvig protiv Olimpika u Marselju. I prethodno, u šesnaestini finala i u osmini finala, prošao je dalje na penale u gostima. Do sada se 12 klubova drugog razreda izborilo za odlučujući meč, a Genganu, poslednjem u tom nizu, trofej je 2009. i pripao (Avru 1959). Anesi je protiv Tuluza imao podršku oko 13.000 navijača.

Petu godinu uzastopce za trofej će se boriti dva tima iz najboljeg društva. Pari Sen Žermen je 2018. savladao trećeligaša Les Erbje s 2:0.

Nant se lane domogao finala posle 22 godine. Trijumfovao je i te 2000. Protivnik mu je bio amaterski Kale iz četvrte lige, a slomio ga je tek s bele tačke u poslednjem minutu.

Tuluz je na ulazak u finale čekao 66 godina. Te 1957. savladao je Anže sa 6:3 na pariskom olimpijskom „Kolombu”. To nije najduže razdoblje za jedan tim između svoja dva finala. Keviji je igrao 1927. pa tek 2012. kao trećeligaš. Izgubio je u oba meča. Anže je finalista drugi put bio 2017. godine. I posle šest decenija ostao je praznih ruku jer je njegov igrač, u duelu s Pari Sen Žermenom, pogodio sopstvenu mrežu u poslednjem minutu.

Koliko se odužilo Tuluzovo čekanje (polufinalista 1985. i 2009), najslikovitije bi bilo poređenje iz našeg fudbala. Zamislimo da u finalu ove godine igra Radnički s Novog Beograda, danas tim iz Prve lige Srbije, koji je, uzgred, ispao u osmini finala pošto je na svom igralištu izgubio od surduličkog Radnika s 2:1. „Majstori s Dunava”, koji su taj nadimak dično nosili kao jugoslovenski prvoligaš pedesetih i šezdesetih, jedini put su bili u finalu upravo 1957. Na Stadionu JNA su u 25. minutu vodili protiv Partizana s 3:0, ali su u drugom poluvremenu primili pet golova – 5:3.

Novosadska Vojvodina, recimo, prvi put je igrala u finalu 1951. pa tek 1997. Prvo je u dve utakmice izgubila od zagrebačkog Dinama (2:0, 2:0), a 46 godina kasnije uspešnija je bila Crvena zvezda (0:0 u Novom Sadu, 1:0 u revanšu u Beogradu). Subotički Spartak je imao istu sudbinu: OFK Beograd ga je 1961. savladao s 4:1, a 33 godine zatim Partizan i u Subotici (3:2) i kod kuće (6:1). „Romantičari” s Karaburme su trofej uzeli i 1966 (6:2 protiv Dinama na Stadionu JNA), a sledeći put su finalisti bili kroz četiri decenije: na istom mestu su 2006. poraženi protiv Zvezde s 4:2 na produžetke.

Podigne li Tuluz trofej, a tako i Veljko Birmančević, naš napadač koji je stigao iz Malmea na početku sezone, biće to najduži period između dva trijumfa jednog kluba u francuskom kupu. Monpelje se radovao posle 61 godine: 1929. pa tek 1990 (u međuvremenu finalista i 1931).

NAJDUŽE IZMEĐU DVA FINALA U FRANCUSKOJ

Keviji            85        1927–2012.

Tuluz  66        1957–2023.

Anže  60        1957–2017.

Monpelje        59        1931–1990.

Lil                 56        1955–2011.

Mec     46        1938–1984.

Rasing            40        1950–1990.

Avr     39        1920–1959.

Sent Etjen     38        1982–2020.

Ren      38        1971–2009.

Nim    35        1961–1996.

Sedan  34        1965–1999.

Lion   32        1976–2008.