Doktor Živago srpskog novinarstva

I kada je zbrisao na onaj svet, Milan Petrović je dokazao da je izuzetak. Da je sačekao još malo, do 18. maja, napunio bi 98 godina. Novinari, dakle, ne umiru mladi. Ali, Milan je bio toliko puta blizu smrti da je očigledno stekao imunitet. Za njega je vreme stalo jednog avgusta 1948. godine, kada je u cokulama i odelu skočio u Dunav kod Kladova i počeo da pliva ka rumunskoj obali.

Bio je rođeni Dorćolac i šatrovac, tako je sam sebi tepao, ali je upao u kovitlac istorijskih događaja, pa je uleteo na demonstracije 27. marta 1941. godine sa svojim drugarima iz kraja kao na revolucionarnu žurku. Baš tako, jer iako zadojen idejama komunizma, nikada nije izgubio šmek dase iz donjeg dela grada ka Dunavu. Odlazi u partizane, stiže ga metak, ali mu ništa ne može, pa iz rata izlazi kao oficir Narodnooslobodilačke vojske, u vreme kada Tito i Staljin stoje sasvim dobro, te ga šalju u Moskvu, na Vojnu akademiju, kako ne bi ostao geodeta potporučnik.

Naočit, visok i šarmantan – ličio je na Kerija Granta – šetajući Moskvom, upoznaje lepu Ruskinju, ali nema pojma da je ona ćerka moćnog sovjetskog generala Kornjejeva, komandanta prve sovjetske vojne misije za Jugoslaviju, koja je početkom 1944. godine preko Bakua, Teherana i Severne Agrike sletela u Bari, a odatle se uputila i aterirala na Medeno polje kod Bosanskog Petrovca.

Naravno da Milana nije zanimala ta sitnica, kao ni devojku. Njihova veza se zahuktava, pričaju o braku, ali političke igre potiru one male, ljudske, pa noć pred Rezoluciju Informbiroa, mlade jugoslovenske oficire trpaju u teretni voz koji odlazi ka Beogradu. Milan nema vremena da javi, da se pozdravi sa devojkom... Stiže u Beograd, ali đavo ne da mira, ni njemu, ni Ozni. Njemu, jer mu je srce ostalo u Moskvi i naravno da ga nije poklonio brkatom Staljinu. Ozni je sumnjiv, pa se pitaju, kako se popeo tako visoko u sovjetskom establišmentu.

Kao džentlmen prve klase, on ne želi da stvari ostanu neraščišćene i eto ga na brodu u Kladovu. Skače u Dunav, pliva, tone, pa izranja. Toliko puta je to činio kao klinac preplivavajući Dunav u Beogradu, pa zašto ne bi i sada. Dodiruje mulj na rumunskoj obali, provodi noć mokar, ali ga hapsi rumunska vojska. Milan neće u Rumuniju, njegova krajnja destinacija je stan mlade Ruskinje, ali baš briga rumunsku vojnu obaveštajnu za njegova emotivna skretanja. I Ozna nema mnogo razumevanja za srce ludo, pa ga označava kao izdajnika prvog ranga.

Rumuni ga ispituju, on ih pita kada kreće prvi voz za Moskvu, ali nema tog voza u koji bi se on ukrcao, već ga prebacuju u Bukurešt, u Radio Slobodna Jugoslavija koji emituje svoj program na kratkim talasima, kao propagandno sredstvo protiv odbeglog Tita i Jugoslavije. Nije Milan ništa znao o novinarstvu, ali nije imao drugog izbora, pa postaje novinar. I to kakav. U međuvremenu, kao da mu čitava gužva u koju je upao nije bila dovoljna, nego je upoznao lepoticu, dvostruku špijunku koja je radila za Rumune i Tita, pa je sve ispovesti informbirovaca slala kako u Bukurešt, tako i za Beograd.

U Bukureštu počinje novi život, diplomira filozofiju i novinarstvo, postaje urednik Jugoslovenske radio stanice, ženi se, dobija dvoje dece, ali nostalgija ga vuče ka Beogradu i Dorćolu. Tamo gde je rođen i dalje je nepoželjan, posmatra Srbiju i Jugoslaviju sa one strane Dunava. Koliko puta mi je pričao kako je razmišljao da opet prepliva Dunav, ali je shvatio da je mator za takve avanture. Čuj, mator. Kada sam ga upoznao u „Politici”, pre dvadesetak godina, izgledao je kao da ima četrdeset. Jednostavno je odbijao da stari, pokušavajući da vrati vreme.

U vreme poslednjih godina Čaušeskuove vlasti, bio je blizak njegovim protivnicima i to onima koji su preuzeli vlast u Rumuniji, pa bi se, kada bi se čuo sa Jonom, sa druge strane čuo glas njegovog starog pajtosa, Jona Ilijeskua. Zaista, kada je Ilijesku dolazio u državnu posetu Vojislavu Koštunici, Milan je sedeo u njegovom predsedničkom avionu, a šefica pres-biroa mu je dala „Politiku” sa pričom o njemu koju sam tempirao baš za taj susret. Rekla mu je: „Gospodine Petroviću, u Beogradu vas dočekuju sa fanfarama.” Kako i ne bi, kada je Milan bio faca koji je pio šampanjac sa Buđonijem!

I tako je i bilo. Pisao je tako sjajno kao stalni dopisnik „Politike” iz Bukurešta, opisujući tranzicionu Rumuniju, potencirajući detalje koje niko ne primećuje i opisujući ih vrhunskim stilom, stvarajući tekstove kao slike na koje umetnik baca boje. Bio sam njegov gost u Rumuniji, on moj u Beogradu. Skitali smo do luke Konstanca, ispuštali dušu penjući se niz stepenice do brda u maglovitoj Transilvaniji, na čijem je vrhu stajao Dvorac Bran, gde se po legendi baškario ugledni grof Drakula, pre nego što će zamak posećivati milioni turista. U Bukureštu me upoznavao sa najvećim facama Rumunije.

U Beogradu je insistirao da ga vodim samo na škembiće kako bi ga ukus podsetio na mladost, na donji Dorćol i na sve ono što je izgubio, da bi dobio sa one strane Dunava. Imao je divnu suprugu Elisabetu sa kojom je bio u savršenom braku, sina Vladimira Srbislava i ćerku Andu Marinu, jednu od najvećih violinistkinja Rumunije. Ona je pozvala redakciju „Politike” da javi kako je njen otac preminuo u Bukureštu.

Bio je nerazdvojan sa svojim beogradskim prijateljima iz detinjstva, dok nisu otišli. Ostao je samo on. Zvao sam ga matori dinosaurus, jer je i u devedesetim godinama imao energiju momka i ponašanje gospodina. Neverovatno skroman, u odnosu na uticaj koji je imao. Bio je jedan od najvećih novinara koje sam upoznao. Sada je u društvu kojem je uvek pripadao.

Zašto je bio doktor Živago srpskog novinarstva? Jednom ću to napisati, ako već nije on.