Srpski sport u slobodnom padu

Tri medalje, srebrna i dve bronzane osvojene su u Pekingu na povratku Srbije na olimpijsku scenu posle bezmalo čitavog veka. Da li naš sport ostvario uspeh ili neuspeh, pitanje je sa kojim su tek što je u Pekingu ugašena olimpijska vatra počeli da se bave sportski radnici, novinari, političari. U javnost je, kao i posle Sidneja i Atine, bez ikakve temeljnije analize lansirana teza da srpski sport doživeo pravi debakl, da se moraju razjuriti svi čelnici Olimpijskog komiteta, Ministarstva omladine i sporta, selektori, čak i pojedini sportisti koji su izneverili nade nacije. I, već se nude imena spasilaca srpskog sporta.

U SAD, međutim, koje su posle decenija i decenija dominacije na olimpijskoj sceni svrgnuti sa trona najuspešnije sportske nacije sveta nema poziva na linč sportskih stručnjaka i sportista, a ne verujemo da će srpski sport progutati ovu „pekinšku patku”, ne ako na jednu stranu kantara stavi sve ono što se minulih godina dešavalo Srbiji i srpskom sportu i suprotstavi je urođenoj potrebi da uvek budemo najbolji u svemu.

Sport u Srbiji hteli to da priznamo ili ne je devastiran.

Sve je počelo 30. maja 1991. uvođenjem sankcija Rezolucijom 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kojima je svim zemljama bilo naloženo da „preduzmu sve korake da spreče učešće u sportskim događajima na svojoj teritoriji pojedinaca ili grupa koje predstavljaju Saveznu Republiku Jugoslaviju (Srbija i Crna Gora)“ i to „uprkos postojanju prava prava ili obaveza utvrđenih ili obavezujućih bilo kojim međunarodnim sporazumom ili bilo kojim ugovorom ili bilo kojom licencom ili dozvolom datom pre datuma sadašnje rezolucije“. Nepravedno, naravno.

Dan kasnije vraćao sam se zajedno sa atletičarima Partizana iz Birmingema sa Kupa šampiona. JAT-ove avionske karte postale su za samo 24 časa bezvredan papir i samo uplatom keša u Beogradu obezbeđena su mesta u jednom avionu za Sofiju, a bugarsko-srpsku granicu atletičari su kao prognanici prelazili kasno u noć peške sa torbama u rukama, jer su autobusi vozili samo do table na kojoj je pisalo SRJ.

To je bila najava najtežeg perioda našeg sporta koji je trajao mnogo duže od formalnog trajanja sankcija i koji, verovali ili ne, nije završen ni danas kada se približavamo Evropi. Zbog toga, recimo, naši strelci još ne mogu legalno da kupe i uvezu takmičarsku testiranu municiju bez koje nema vrhunskih rezultata, jer su se najduži prsti sankcija protegli i u današnje vreme.

Tako su sankcije udružene sa ostalim objektivnim okolnostima kao što je raspad bivše države, koji je doneo drastično smanjenje sportske bazei infrastrukture i urušavanje postojećeg sistema sporta, vraćale sport u Srbiji unazad, a ni sportske organizacije ni država nisu uspevale to da zaustave.

Sportski radnici su se dovijali na najneverovatnije načine da obezbede učešće na bilo kom takmičenju i da „probiju sankcije“ i svaki odlazak na međunarodnu scenu bio je uspeh jednak osvajanju najsjajnije medalje, jer domaćini nisu smeli da pozivaju sportiste Jugoslavije, po vize se išlo u susedne zemlje, putovalo se preko Budimpešte, Sofije i Temišvara a sve to koštalo je neuporedivo više nego što bi trebalo i mnogo više no što je sve siromašnija država mogla da podnese.

Zbog toga je, primoran na snalaženje, sport posegao za nesportskim rešenjima bacajući se u okrilje politike i političara, sumnjivog kapitala i njegovih vlasnika, a politika je znala da iskoristi sport za svoju promociju stvorivši sliku o našem sportskom nadtalentu i nepobedivosti. Sloganima „Dobro došli u zemlju šampiona” ili „Nepodnošljiva lakoća pobeđivanja“ prkosili smo svetu i zavaravali se, a samo retki u našem sportu uvideli su da mu preti propadanja jer su uspesi, umnogome bili plod minulih vremena.

Ipak bilo je sportova i sportista koji su uspeli da nadvladaju splet nesrećnih okolnosti. Samo oni znaju kako i po koju cenu. Odbojka je dok je sve venulo procvetala i prvo u svetski vrh izbacila „plavu četu“ a zatim i ženski tim. Teniseri su samonikli tek posle odlaska iz zemlje, napolju je stasao Milorad Čavić i veslači, a dok su se ligaška takmičenja usitnjavala i gubila na kvalitetu sa smanjivanjem teritorije koju su pokrivale, reprezentativne selekcije u životu održavali su asovi koji su trenirali i igrali u inostranstvu. Za nemoć, koja je sve više dolazila do izražaja i donosila poraze, pronađeno je i političko opravdanje: Ne znamo za koju zemlju igramo, koja je naša himna, koja je zastava? Da himna, grb i zastava nisu dovoljni da se protivnik pobedi dokazuju baš najveći borci za novi državno-sportski identitet. I dalje su neuspešni, a učinak naših sportista u Pekingu je odraz realnog stanja u našem sportu, ni uspeh ni neuspeh.